У заустављању процеса расрбљавања Црне Горе Српство се не смије ослонити само на црногорске Србе као брану напретку тог процеса. Колико је важно да се једна скупина се расрби, толико је важно и да је главнина нације не одбаци као расрбљену. Ово је битан елемент у процесу расрбљавања, не само са становишта противника расрбљавања унутар Српства, него и са тачке гледишта носиоца стратегије расрбљавања, који на њега рачунају.
Црногорски оксиморон
Носећи стуб ове полемике мора остати чињеница да је одговорност на одржању националног сопства на ономе ко је у искушењу или под притиском да се одрекне Српства, а не на ономе ко није на удару. Нико никоме не може сачувати сопство које он сам није спреман и вољан да брани.
Ипак, Срби који нису – или нису још – учесници у процесу расрбљавања морају дати подршку онима који се против расрбљавања своје заједнице боре. У конкретном случају Црногораца, погубне су по борбу црногорских Срба против расрбљавања широко распрострањене тезе, тврдње или проста лупетања Срба по Београду, Бањој Луци или другдје, да “Црногорци нису Срби“, а која чујемо пречесто. Ја сам се својевремено јежио кад српски политичари попут Слободана Милошевића изађу и кажу: “Срби и Црногорци.“
Стратешка и морална обавеза
Одвајање црногорских Срба од остатка Српства се већ дешава. Непријатељ је дубоко напредовао. Стубови њиховог српства су тешко уздрмани. Сваки Србин ван Црне Горе који се због оног одсрбљеног дијела, због Милогораца, сљедбеника Секуле Дрљевића, јеврема Брковића, Славка Перовића и других антисрпских идеолошких струја, одриче свих Срба Црногораца и избацује их из националног тијела, чини услугу и својим непријатељима, онима који ће сутра доћи у његов Нови Сад и истим маневрима брисати његово српство, док га се онај из Шумадије одриче и трпа га у Војвођанере. Оно што се данас ради на Цетињу, већ се одрадило у Дубровнику, Сплиту и Сарајеву, а тек ће се радити Новом Саду, ако падне Цетиње…
Не само да се црногорских Срба не смијемо одрећи, него њихов опстанак зависи од тога колико ћемо им помоћи у борби која је њихова, али и нас који нисмо у Црној Гори.
Чија они треба да остану браћа, ако их се ми, њихова браћа, одрекнемо? Зашто се онда и они не би одрекли нас? Хоће ли сутра тако бити одбачене српска Босна и српска Херцеговина, српска Бачка, Банат и Срем, српска Пчиња и Топлица, Вељкова Крајина?
Враћам се на носећи стуб и понављам да је одговорност њихова у највећој мјери, јер Српство је њихово колико је и моје, и одговорност је њихова да га чувају у себи онолико колико је и моја да га чувам у себи. Дакле, иако није наша одговорност да будемо они, јесте наша одговорност да будемо њима браћа, ако мислимо да они треба да буду нама браћа. Уколико сте кивни што се Црногорци расрбљују, то значи да мислите да јесмо исти народ и да не треба да се цијепамо.
Кад трпамо Србе Црногорце у исти кош са Црногорцима који су се прогласили несрбима као дио процеса расрбљавања, помажемо овим другим, као и стратезима расрбљавања који стоје иза тог процеса.
Од државног непријатеља до конц логора
У самој Црној Гори је протеклих година дошло до једног раслојавања за које нисам сигуран да је стратешки најмудрије прихватити, уколико је уопште и било стратешког избора. Наиме, статистички, а и практично, Срби Црне Горе су комунистичким форматом раслојени на два народа: Србе и Црногорце. Тако, два рођена брата могу припадати двама националним заједницама. Срби су, тако, у Црној Гори, постали национална мањина са потенцијалом да их расрбљавањем и расељавањем остаје све мање и мање у односу на други народ, Црногорце, већински, државотворни, који носи име њихове државе за разлику од Срба који носе име стране државе. Србе је врло лако прогласити за страни елемент, непријатељски Црној Гори, Нато држави, која свим срцем шаље своје синове у Авганистан и на друге фронтове, док Срби, стари руски пријатељи, минирају жељу Црногораца за јуришањем на – што да не – руске тенкове у Сирији или Украјини, или на српска села око Новог Пазара. Од државног непријатеља до концентрационог логора или масовног прогона пут је кратак. Ревизија националног осјећања и историјског искуства је путоказ на том пут.
Јасно је да сам са становишта жртве и предмета расрбљавања већ прешао на становиште стратега расрбљавања. Шта се даље дешава?
“Дивље усташе“ Фазлагића Куле су биле крвожедне, али нахушкане. Скупљан је по тих неколико села олош, банда, неупослена, сиромашна омладина, и слат на Корита, Степен, Срђевиће, Придворицу да коље, силује и пљачка Србе. Сви муслимани Фазлагића Куле су знали да се покољи спремају, али нису сви учествовали и нису сви подржавали. Оно Срба што се спасило, углавном се спасило захваљујући дојавама храбријих и часнијих комшија муслимана или неповјерењу и спремношћу да се туку, што је био случај са Срђевићима, родном селу славног хајдука Стојана Ковачевића, Гатачког риса. Кад се крв пролије на такав начин, кад се невини људи побацају у јаме од стране комшија, небитно је да ли је то учинила сеоска олош, жедна крви, жељна пљачке и нахушкана од стране хоџе или локалног усташког вође. Битно је да је неки муслиман Тановић бацио у корићанску јаму дјецу неког православног Сворцана, а да су им се ђедови можда заједно клали с Турцима.
Од браће до разбраће
Често помислим на оне Србе који су се потурчили, дакле расрбили, преласком једног брата на ислам да би заштитио остатак рода од харача или зулума. То је као кад онај Црногорац гласа за Мила и пише се Црногорцем, умјесто Србином, да би сачувао посао и прехранио породицу. У другом или трећем кољену, потомци потурченог брата, сад Турци са одређеним привилегијама и могућности које исходују из вертикалне проходности, почну да заборављају крвне везе и разлози због који се њихов отац или ђед потурчио их више не занимају, посебно ако им представљају друштвени терет. Рођакаће се још мало са “влашком“ страном братства, али ће их то све мање обавезивати. Све ће им ближе бити агинство, којем стреме, од чивчилука, од којег су се потурчили.
Онда, да би их потпуно откинуо од коријена и православних рођака, пошаљеш их да покупе харач међу њима. У наредном кољену, више их православни не гледају ни као рођаке, а камоли као заштитнике, него стрепе од њих као и од других Турака. Дође тренутак и да се босанско-херцеговачки Турци ставе у службу Аустроугарске, империје која им је одузела вијековне привилегије, спахилуке, чивчије, и као шуцкори крену да хватају, затварају и вјешају своје православне саплеменике као непријатеље исте империје.
У неком даљем кољену, неповјерење се крунише неким покољом и неком јамом, на наговор усташа који носе имена Тоногал, Поспишил, Зимшек или Кучера. Јаме, дакако, захтијевају одмазду, јер “ко се не освети, тај се не посвети.“ Са становишта стратега расрбљавања, у зависности од тога колико стратегија дозвољава времена и стрпљења, тако се гради коначан јаз послије којег ниједна страна није спремна на помирење, а још мање на повјерење. И ето ти одсрбљења и тамо гдје је јаз могао и бити премостив док није учињен непремостивим.
Кусо и репато у служби расрбљавања
‘Ај’ сад ту логику и тај нагон за клањем саплеменика за рачун туђина и окупатора подведи под било шта друго осим под заједнички именитељ расрбљавања. Значи, заједнички именитељ свих противприродних савеза на Балкану су Срби као мета, а заједнички циљ је расрбљавање. Колико је то важан и велики циљ да су се око њега ујединили босански Турци са својим аустроугарским крвником, да се силни беговат понизи и пристане да га зову “хрватским цвијећем“, да православни Бугари два пута ударају с леђа за рачун њемачких царстава и да од тога немају ни зере користи, да Иран и Саудијска Арабија једини пут у историји заједничким снагама упру да помогну плановима Атлантске империје у Босни деведесетих…?
Овакав сценарио, који нам се већ догађао више пута, можемо очекивати и у случају Црне Горе, уколико стратези расрбљавања виде за њим потребу. Питање је само да ли ће империјални стратези тај окидач повући у нападу или у одбрани, јер обоје је могуће. Могуће је и да се зла крв међу Србима Црне Горе искористи као средство чишћења Црне Горе од Срба, тј. зазиђивања Нато тврђаве, или као жариште које би се испријечило уласку Империји непријатељске силе као што је Русија.
Једно је сигурно: као и њене претече, против Срба је Атлантска империја спремна искористити све адуте, и најцрње ђаволе упрегнути у свој плуг, и браћу на браћу напујдати, а српско тло је душу дало за братоубилачко крвопролиће. Треба чинити све да се оно предуприједи док се има услова.
“Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири!
Тад би ми се управо чинило
да ми св’јетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе.“
П. П. Његош, Горски вијенац
СРБИСТ 