Расрбљавање Црне Горе се чини најтежим ударцем у процесу распарчавања и слабљења Српства, јер је задан најближе срцу. Неки ће рећи, посред срца жива, јер дух слободе и српска државност су обновљени на Цетињу, не у Београду. Али удар на Црну Гору, српску Спарту, олтар прави на камен крвави, говори и о томе докле су напредовали разбијачи Српства. Не Србије, она је окупирана и растура се на више начина изнутра, него Српства, већег и трајнијег културно-политичког ентитета, који је старији од било које српске државе, постоји са или без српских држава, а из којег настају српске државе.
Историјски услови
Косово и Метохија су прво у великој мјери одсрбљени, тј. Српство је изгубило народ на Косову, па тек онда отети држави Србији. Срби чији су потомци данас Хрвати или Бошњаци су се одсрбили усљед преласка на вјеру окупатора (сем оних Срба католика који су то увијек били) и тиме условљеном промјеном и националног идентитета. Угарска државна политика масовне мађаризације Срба и других, средином деветнаестог вијека, такође је била условљена католичком вјером. Већ код Црногораца вјера није услов за одсрбљење, што је нови моменат у процесу расрбљавања, ново бојно поље, такорећи.
Срби у данашњој Македонији су прошли кроз сличан процес, у којем није долазило до промјене вјере, али који јесте резултирао и вјерским, бар канонски, одвајањем од остатка Срба. Важнији елемент тог процеса јесте пак био прелазак у други идентитет промјеном презимена и националног опредјељења, најчешће силом. Македонизација Срба је била само девијација, али и наставак бугаризације словенског живља Сјеверне Македоније, тј. завршетак процеса којем се 1912. године испријечила Србија. Иако се македонство третира као ново сопство, а не као фаза у бугаризацији, везивање за тековине античке Македоније говори колико је тај посао неозбиљан и колико нема будућности. Ипак, остварено је одсрбљење, за које имам разлога да вјерујем да није неповратно. Осим неодрживости проглашене историјске основе, неодрживо је и ослањање македонског националног идентитета стриктно и једино на тренутну државност, која је и сама неутемељена и на климавим ногама.
Међутим, Македонија нема тај историјски значај за Српство који има Црна Гора иако је одсрбљење било којег дијела националног бића тежак губитак.
Зашто је Црна Гора посебна
Црна Гора је алармантан случај зато што се у сопству православних Црногораца није промијенило ама баш ништа; ни вјера, ни језик, ни култура нису промијењени, нити су се утопили у другу нацију, а не зову се Србима. Живе поред саплеменика, рођака, често браће, који се осјећају као Срби, а они сами нису Срби. Диче се краљем Николом, цитирају владику Рада и славе њихове побједе над Турцима, а негирају заједничко сопство са њима. У Србији студирају бесплатно само зато што су Срби, а негирају своје Српство. Државу српског имена и српског народа одвајају од Српства и Србије заједно са Шиптарима и Бошњацима. Цркву Светог Петра Цетињског цијепају и пљују, а њиме се крсте. Тај ниво безумља је тешко протумачити, али је олакшавајућа околност та што је расрбљавање процес, пут, и као и на сваком путу, једни су стигли даље од других, једни иду брже, други спорије, једни срљају, други оклијевају, једни су једва чекали да крену, други се кају што су полазили.
Као и у случају Срба католика или Срба муслимана, не би био проблем да Срби Црне Горе само желе да имају своју државу, независну од Србије, засновану на посебној државотворној традицији. Али Црна Гора је, као и Косово, независна управо само од Србије. Њена држава просто хрли у Нато војску и већ шаље Црногорце да гину по Авганистану. Посебно је нелогичан – осим са тачке гледишта расрбљавања – став да Црна Гора треба бити независна од Србије, а и једна и друга су у различитој мјери окупиране и контролисане од истих завојевача. Али овдје није ствар у разбијању и цијепању држава него у разбијању народа и националног сопства, кидању веза, културних, братских, историјских, онемогућавању будућег јединства.
Изгуб да намири
Непријатељ је напредовао дубоко, мора му се признати, кад је успио да за двадесет година промијени националну свијест потомцима вучедолских и мојковачких јунака и одсрби их, једноставно им мијењајући национално име регионалним идентитетом. То је без преседана у историји расрбљавања. Мислим, јесте Мојковац однио цвијет Српства и јесу Моша Пијаде и Милован Ђилас побили скоро све што је преживјело и стасало, али ипак, Црна Гора је то, извор са којег орли воду пију. Сад је питање који се то Срби не могу одсрбити ако се одсрбљавају Црногорци.
Сретна околност за Српство Црне Горе је та што за већину Црногораца, расрбљавање није неповратан процес, али само ако доминација антисрпске државне политике, нарочито у културној сфери, не потраје предуго. Чинилац вертикалне проходности, ојачан културном политиком и државном пропагандом, допушта да се не пишеш као Србин и да гласаш за Мила да би задржао радно мјесто, а да у исто вријеме имаш и нематеријалистичко оправдање за такав поступак. Али, у исто вријеме, улични отпор држави која гура Црну Гору у потпуну Нато окупацију је знак да Српство у Црној Гори није умрло, јер само црногорски Срби имају “крв“ са Натом, док тзв. Милогорци као нација немају разлога да се опиру Нато окупацији. Није Нато 1999. масакрирао дјецу у Мурину због Јеврема Брковића и Мила Ђукановића, него због њиховог српства.
И док српска дјеца Црне Горе не заборављају Косово, Црна Гора може “изгуб да намири.“
СРБИСТ 