Рече Јован Пламенац, барски свештеник, да се Црногорци дијеле на оне који знају шта су и увијек су знали шта су, и идеолошке Црногорце, чији идентитет се заснива на томе “како си се писа’.“ Дакле, једни су привржени својој исконској природи и сопству, а други сами данас одлучују да им исконска природа није исконска и да сопство не проистиче из предака и заједничког искуства, него из њихове одлуке да данас нешто буду или да не буду, да се пишу ‘вако или ‘нако, данас ‘вако, сутра може и ‘нако.
Ова расправа се односи на оне Србе у Црној Гори који су престали да се осјећају Србима, али и на оне који нису сасвим, али су под сталним притиском да се “пишу“ Црногорцем умјесто Србином или на оне који мисле да све то није битно. Односи се на оне који свјесно или несвјесно прихватају расрбљавање своје и српске Црне Горе и помажу у томе.
Оно си што кажеш да јеси
Гледано из садашњег тренутка, субјективност личног или заједничког идентификовања није само ствар расрбљавања, него је општи тренд, да ли се радило о политичким скупинама или, рецимо, личном сексуалном опредјељењу. Не може се више никоме рећи да није оно што он каже да јесте, чак и ако сви докази говоре супротно од његовог самоопредјељења. Па, данас мушкарац у Америци има право ући у женски јавни нужник, тврдећи да се осјећа као женско, и биће оптужен за дискриминацију и изложен тужби свако ко га истјера. Дотле је дошло.
Ко би онда једној групи људи могао рећи да национално-етнички нису оно што кажу да јесу само зато што немају посебан језик, ограничену територију, заједничке историјске тековине или заједничко поријекло ни у најширем смислу? Кажеш да си национално-етнички Црногорац? Јеси, јуначе. Ниси Србин? Ниси, не д’о бог. Сутра ћеш бити Марсовац? Па, ако си данас Црногорац, што не би сутра могао бити и Марсовац? Јеси, јашта си. Данас мушкарац очас посла постане жена, а да теби неко забрани да од Србина постанеш Црногорац… А, мак’ се, јадан.
Ено, на руско-пољској граници, нација се зове Украјинци илити, у преводу, Граничари, имају државу која се зове Украјина или Граница. Еј, читав један народ нема за себе друго име до Граничари. Ваљда Русин звучи превише као Рус, па су морали да ту везу поремете. Под утицајем страних завојевача, чије освајачке процесе поспјешују, своја стара имена су одбацили као слинаву марамицу и ратују против оних који сопство неће да одбаце. Једноставно, рекли људи, “добро, бићемо то што нам газде кажу, а не оно што су нам ђедови били.“ Сад и нацистичке свастике по себи шара народ који је од истих свастика страдао као ниједан други. Дакле, не дешава се то само Србима.
Историјски процес расрбљавања
Гледано са становишта историјског процеса расрбљавања, монтенегринизација или дукљанизација Црне Горе (кад се дубље умијешају Турци, почеће и карадагизација), само је нова фаза, удар на слиједећи рањив дио српског националног бића, и то на исти начин на који је ударано и на претходне. Тако су и Срби унијати и католици, Дубровчани, Шокци, Буњевци и други, политичким одлукама и тежњама додати правим Хрватима, те Пољацима, Чесима, Словацима, Мађарима, Нијемцима досељеним у Хрватску, Славонију и Далмацију, из чега је створена данашња хрватска нација. Значи, прекјуче били Срби, јуче Шокци, Буњевци, данас рекли “ми смо Хрвати.“ Шокаца и Буњеваца још има само тамо гдје их хрватска држава није похрватила, дакле у Србији, али је у окупираној Србији процес хрваћења Шокаца и Буњеваца не само могућ, него у току. У Славонији, гдје их је по аустроугарским пописима из 19. вијека било више него Хрвата, данас их више нема уопште.
Да се разумијемо: нисам ја толико у начелу против одијељености покатоличених Срба од православних, ако је постојао битан унутрашњи разлог да се двије вјерски различите скупине Срба и политички раздвоје и разликују и ако је то било од користи једнима или другима. Није толики проблем национално заокруживање Срба католика, чак и из разлога које ја не морам да оправдавам. Браћо, ако вам није добро међу православном браћом, идите, градите себи државе, будите своји. Срби су малим дијелом католици још од Раскола 1054. Није све покатоличила Аустрија. Ако вјера доприноси националном сопству у толикој мјери да живот са саплеменицима друге вјере чини немогућим, у реду. Није шећер у воду, остаће се живо.
Али чему тежња да се одбаци српско име, ако су га носили као католици вијековима и није било проблема?
Разграђивање Српства као заједнички именитељ
Зар не може постојати држава католичких Срба или Срба муслимана, ако начело пренесемо и на Бошњаке, рецимо? Е. не може. Као што не може постојати ни српска држава Црна Гора у 21. вијеку. Није циљ посебност Хрвата, Бошњака или Црногораца, него њихова посебност од Срба, тј. њихово одсрбљење.
Хрвати
Хрватска је, рецимо, економски и друштвено, супротно очекивањима везаним за чланство у Европској унији, у фази распада, али Хрвати једино излазе на улице и показују забринутост и агресију ако неко истакне ћириличне натписе у Вуковару. Опљачкали су јој све што је могло представљати основу за здраву економију, одоше јој дјеца пут Запада, а тзв. Бранитељи је још увијек “бране“ само од Срба, које су побили, прогнали и све им већ отели.
Занимљиви национални приоритети, зар не? Гледано из угла расрбљавања, није Хрватима ни дата нација и држава да би њима било добро, него да би се отело од Срба.
Косово
Узмимо скорији примјер Косова, рецимо. Оно нема ни Н од независности, али јесте независно од Србије. Косово окупира војска Атлантске империје, суде му судови Европске уније, друштво му реформишу групе финансиране од стране еунијатских фондова, америчког Стејт департмента, и глобалне мреже фондова познатих као невладини. Шиптари немају економије ни посла ван Нато база, јавног сектора и невладиног сектора. По Косову пољу крава не пасе, стабљике кукуруза скоро да нема. Имају независност од Срба и потпуну зависност од свих других играча. То није независност; све што се косовско-метохијским Шиптарима десило је била промјена господара. Да су независни, ујединили би се са Албанијом, као што не би било границе на Дрини да су Срби независни. Али то је друга тема.
Историчар Душан Батаковић је својевремено тврдио да до трећине косовско-метохијских Шиптара потиче од поарбанашених Срба, тзв. Арбанаша. Па, јесте, по Босни, Херцеговини, Зети, Београдском пашалуку и Рашкој области се толики Срби потурчише, те од њих имамо или имадосмо присуство и траг, само на Косову и Метохији нема потомака потурчених Срба, него иза Турака остали Шиптари. Како је могуће да се Срби на Косову и Метохији нису турчили, а свуда другдје јесу? Или су Шиптари побили и протјерали те исламизоване Србе, или су сами Шиптари дијелом исламизовани Срби.
Бошњаци
У погледу Бошњака, слична прича. Па, тај је народ послије протјеривања Турака 120 година само име себи тражио. Опет кажем, није лако прећи преко тешког историјског искуства у односима православних Срба и потомака њихове потурчене браће, мада су основе постојале. Није неоправдано да Срби муслимани траже политичку посебност од Срба. Није лако ни православним Србима прећи преко 400-500 година османске окупације која не би била могућа без помоћи и свесрдног учешћа потурчених Срба. Али било је неких полазних тачака. Шуцкоризацијом и касније усташизацијом Срба муслимана – без присиле – освајачи су се постарали да се јаз који је могао бити премоштен провали до тачке непремостивости. Дакле, “дивље усташе“ из злогласне гатачке Фазлагића Куле – тако су их праве усташе звали – нису морали побацати у јаму Србе у Коритима нити “истражити“ Србе Горњег Борча, јер никакве дугорочне користи од тога они сами нису имали. Нити су имали непријатељске односе са православним комшијама, нити су им имали замјерити ишта више него што су ови замјерили њима, али, ето, просута је крв која је запечатила неповјерење и коначно укинула све услове за миран суживот Срба православних са њиховим муслиманским саплеменицима.
Дакле, један народ који сем вјере друге идентитетске разлике са Србима није имао и који чак није сам себи име знао да надјене кад више није имало смисла звати се Турчином, искориштен је за оно за шта је политички једино и био подобан и једино и имао сврху: да се одсрби и у том процесу нанесе што је већу могућу штету неодсрбљеној браћи. А за чије бабе здравље? Не за своје, очигледно је.
Мали и слаби
И црногорска, а и бошњачка, и хрватска нација прије њих, имају за мањи ефекат задовољење политичких и националних потреба тих скупина, што не би био проблем, а за већи ефекат расрбљавање и одсрбљење тих дијелова српског народа. То се намеће као заједнички именитељ свих ових историјских примјера и кад се они нанижу и сагледају као цјелина, лако је уочити да су стварања ових нација само фазе у једном процесу и саме за себе нису битне.
У процесу расрбљавања, који траје већ вијековима, није битно шта се гради, него шта се разграђује. А разграђује се један потенцијално велики и јак народ од којег је изграђено гомила малих и слабих. И тај процес ће стратешки тежити настављању све док се не сруши чак и најудаљенија могућност опоравка и најтањи стуб око кога би се гомиле слабића ујединила у моћну државу.
СРБИСТ 
Не знам шта да мислим. Очигледно немам довољно информација, или тачније знања на тему. Инсистираш (како ти тако и још неки драги ми људи) на томе да неко (зовеш их Империјом) упорно ради све на расрбљавању Срба. У реду, поштујем став. Само те молим појасни зашто је то тако.
Ово како је написано говори да постоји патолошка мржња према Србима. Не знам хоћеш ли се сложити, али мени заиста тако дјелује. Да ли смо заиста толико битни? Можда нисам на прави начин описао своје недоумице, надам се да ћеш схватити поенту.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не зовем је Империјом да бих је мистификовао, него се тако зову освајачке силе.
Ова је империја новог типа, није сама себи дала име јер јој је стратешки важно да се не може идентификовати. Али нису се ни многе друге империје у прошлости звале како их ми данас зовемо, па им је опет легитимно и логично означити некако.
Рецимо, Византијска империја никад себе тако није звала, него просто Римско царство, али су је други, да би јој описали посебности и прилагодили јој историјски назив реалности на терену назвали Византијом прије 200-300 година, дакле, 200-300 година послије њеног краја. Ми данас ову империјалну структуру која је израсла из британске и америчке морамо некако звати, да би други знали о чему говоримо. Ова се битно разликује од ранијих зато што се не простире конвенционално, онако како смо навикли, на територије, него на зависнике од финансијских средстава које им она често силом намеће. Треба се навићи да није сваки освајач дошао на тенку, мада се ни овај не либи тенка. Напротив.
Што се тиче Срба на њеном удару, могу рећи слиједеће. Има народа који легну пред империју, има оних који не легну. Код Срба увијек један добар дио легне, па се и расрби, дакле пређе освајачу, док други дио не легне. Тај други постане опасан по освајача чим се на хоризонту појави ривал том освајачу. Да ти имаш освајачке планове и да си, учећи из историјског искуства, сазнао тачно ко би ти их могао помрсити, зар се не би за тог играча посебно припремио и посебно се на њега намјерио?
Проблем са Србима је што Срби упорно одбијају да легну пред освајача, а нису народ тог кова да буду освајач, па их само посматрамо из угла жртве моћи, тј. мете моћних. Освајач осваја и мета му је свако од кога има шта да узме. А увијек се нешто има узети, ако ништа друго, а оно младих регрута или жена за рађање. Мало сам о носиоцима моћи писао овдје https://srbist.com/2016/07/02/%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BE%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%B8/
Други проблем са Србима је у томе што су у својој жељи за отпором спремни на насиље више него други, а освајач, без обзира на то шта тврди, се највише боји насиља над собом. Види исламисте, паралисали Европу јер се она одвикла од близине насиља, а они јој га донијели пред врата.
Трећи и технички најзначајнији проблем са Србима је тај што док постоји ривалска сила њиховом освајачу, они су спремни да јој се ставе у службу или да се послуже њоме да би се ослободили. Османлије су до Беча дошле док је главнина Срба била у њиховој служби. Кола су им, бар у Европи, кренула низа страну тек кад су масе Срба постале унутрашњи непријатељ мрског исламског освајача, а пријатељ бечког хришћанског ћесара. Не би бечки ћесар дошао до Скопља да није окренуо на своју страну Србе. Онда су се Турци почели ослањати на Шиптаре на Балкану, али није то исто. И Аустрија се, кад је изгубила Србе, почела ослањати на Шиптаре и знамо како је прошла. Настави низ 🙂
Ја такође мислим да није небитно то што је римски цар у Ватикану освојио све до Огњене земље, а у Далмацији му, на препишај, вијековима сједе православни Срби. Кога то не би нервирало и ко се не би упињао да то промијени?
Ако одемо даље у онај спорнији дио историје, и замислимо да у српским земљама живи махом исти народ и прије и послије пада Западног римског царства, па ма како се звао, Јулије Цезар је добио батине од Илиро-панонаца код Сиска, видио да је ту враг однио шалу, па се окренуо освајању дивљих галско-германских племена, стотинама километара даље. Риму је требало два вијека да освоји тзв. Илирик.
Тај народ је увијек некоме пружао отпор, и иако није знао да се организује и постане пријетња ван своје авлије. Квалитетан освајач проучи непријатеља прије него што крене у освајање. А ако исти непријатељ о јаду забави десетак освајача прије тебе, нормално је да се за њега боље припремиш и боље осмислиш стратегију.
Ја контам да би то били довољни разлози да се са Србима посебно поступа. Да сам ја освајач, ја бих тако радио. А ови знају далеко боље од мене.
Да ли постоји мржња? Да, у неким круговима, али то није битно са геостратешке стране. Једноставно, ко је показао да те мрзи, разграничиш се са њим, не даш му да ти се приближи и то је мање више ријешено. Не осваја се из мржње, коље се и баца у јаме из мржње, а за то је неопходна близина. То ти је одговор на питање ко мрзи Србе. Господари ријетко мрзе, робови мрзе.
Не знам да ли сам успио да одговорим на ово сложено питање, мало је простора 🙂 Али мислим да је кључ у гледању стање из угла више играча са различитим интересима који могу да се поклопе и на Србима су се поклопили. Такође, треба научити перспективу освајача.
Срби су кратког импулса и слабо виде на даљину, а уназад се обазиру само ако треба подржати митоманију, а ријетко из практичних разлога. Срби заборављају своје искуство, зову га историјом, ругају му се као нечему ретроградном, док освајачи своју силу граде на ослањању на искуство, на познавању непријатеља и адекватној припреми за њега.
Поздрав и хвала на коментару.
Свиђа ми сеСвиђа ми се