Мост на ријеци Заломци

Нисте чули за Трећу невесињску пушку, устанак српског народа против усташког зулума 1941. године, први у нацистима окупираној Европи?

Речено вам је да је прва устаничка пушка против њемачке окупације пукла у Белој Цркви код Ваљева?

Не чуди, јер историја коју смо учили у југословенским школама није српска историја.

Другог јуна навршило се 75 година од покоља Срба у селу Удрежње код Невесиња. Слиједећег дана, 3. јуна, 1941. усташе ће кренути на село Дрежањ, гдје ће их, на Гвозденом мосту преко ријеке Заломке, пресрести слабо наоружани српски сељаци под вођством Обрена Ивковића* и задржати их у неравноправној борби довољно дуго да се нејач Доњег и Горњег Дрежња збјегне у планину и спаси се ужасне судбине својих сународника у Удрежњу, Пребиловцима, Клепцима, Коритима и другим покланим селима српске Херцеговине. Усташе су против дрежањских Срба употријебили и авионе. Већ наредних дана, оружани отпор прераста у организовани устанак Срба Херцеговине.

У ноћи између 3. и 4. јуна, усташе муслимани из Фазлагића Куле код Гацка бацају у јаму преко 130 Срба билећког села Корита. Срби села Казанци, под вођством попа Радојице Перишића, да би предуприједили још један покољ, нападају и заузимају казаначку усташку касарну у ноћи између 6. и 7. јуна. Шестог јуна, устаници из гатачког краја се састају на брду Гат, гдје се договарају о смјерницама и организацији сада већ започетог устанка. Послије неколицине српских села билећког, гатачког и невесињског краја, Автовац код Гацка ће на Видовдан 1941. постати прво ослобођено општинско средиште окупиране Европе.

Хронологије ради, комуниста Жикица Јовановић Шпанац ће тек десетак дана послије српског ослобођења Автовца на вашару убити два српска жандарма, што ће партизанска историја прогласити за почетак антифашистичког устанка народа и народности Југославије. Такође подсјећања ради, Комунистичка партија Југославије је у првим данима јуна, кад Невесињци и Гачани устају против усташа, још била у савезу са нацистима, јер ће Адолф Хитлер тек 22. јуна прекршити договор са Стаљином. О спремности на ослободилачку борбу и ратним циљевима вођства КПЈ 1941., као основним елементима сваког устанка, овдје нећемо ни трошити ријечи.

Послије првих окршаја, усташки упади не јењавају, а српски устаници их одбијају, стратешки им прекидајући линије комуникације, отимајући оружје, и у исто вријеме евакуишући изложену српску нејач у безбједност шума и планина. Док гатачки и билећки устаници пресијецају усташама и Италијанима везу између Билеће и Гацка, те ослобађају Автовац, Невесињци нападају Невесиње 24. и 25. јуна. Борбе на гори Трусини, између Невесиња и Стоца, се завршавају предајом 350 домобрана 25. августа.

Устанак Срба Херцеговине у јуну 1941. није историјски монументалан само са гледишта ријешености на јуначки отпор окупатору чија чизма гази по Паризу, а, ето, не може по Невесињу. Он је у контексту српског братоубилаштва које је обиљежило Други свјетски рат битан и као примјер уједињености Срба Херцеговине. Обрен Ивковић ће тек касније постати партизански заповједник и комунистички народни херој, а Радојица Перишић легендарни старјешина херцеговачких четника. Иако ће се устаници од јесени 1941. почети дијелити на четнике и партизане, ово је био српски народни устанак против усташких злочина, који ће, у наредне четири године, прерасти у геноцид какав српски народ ни прије ни послије није доживио. Дрежњани су на Заломци бранили своју нејач, а нису се бавили идеологијом нити су имали времена да се дијеле. У легендарним борбама на Трусини, у којима је учествовала авијација НДХ и у којима је главу изгубио усташки заповједник Мијо Бабић, доглавник Анте Павелића, није било партизанских капа, петокрака, нити подјела. Капе и подјеле су се јавиле у Херцеговини тек у јесен 1941., а с појавом првих комунистичких агитатора. Ивковић, рецимо, постаје члан партије тек у јануару 1942. Устанак није био исход идеолошког или политичког теоретисања, него организовани одговор народа на усташке покоље и притиске. Српском народу је држава била укинута, војска разбијена, комшијска кама под вратом. Први метак старог Томе Ивковића, носиоца Карађорђеве звезде, на усташе испаљен из Доњег Дрежња код Невесиња, означио је српску спремност на борбу на живот и смрт.

Није случајно први покрет против усташа кренуо из Невесиња. Невесиње је, поред устаничке традиције Јована Гутића, Пере Тунгуза и других, пред Априлски рат било једина општина у којој је успјела стопостотна мобилизација југословенске војске. Ово је значило не само да је народ био спремнији за боја него другдје, него и да се велики број војника вратио кући с оружјем, а понижен усљед неочекиване капитулације.

Дакле, Трећа невесињска пушка се може и мора сматрати почетком устанка српског народа против њемачког, италијанског и хрватског окупатора у Другом свјетском рату, јер је несумњиво да су се Срби Источне Херцеговине тих дана организовали у сврху пружања отпора окупацији своје земље од стране Независне Државе Хрватске и њених њемачких и италијанских покровитеља. Отпор је почео спонтано, кад су вође једног села одлучиле да по цијену својих живота заштите своју нејач. Али је настављен организовано, у одређеном борбеном поретку и са јасним циљевима, чак и кад је дошло до подјела међу самим устаницима баш око прокламованих циљева и ознака на капама. Може се расправљати о томе на који тачно дан је устанак подигнут; да ли се за технички почетак устанка треба узети 3. јун, као дан почетка отпора Невесињаца и дан Треће невесињске пушке, или пак 6. јун, кад је збором на Гату и званично проглашен устанак. Или пак 24. јун, кад су нападнуте усташе у Невесињу. То су секундарна питања око којих се добронамјерни историчари лако договоре.

У покушају да се према српској прошлости буде непристрасан, не треба заборавити чињеницу да има и оних познавалаца српске историје који ће почетак српског устанка у Другом свјетском рату помјерити један мјесец уназад и смјестити га у Босанску Крајину, код Санског моста. На Ђурђевдан, 6. маја, 1941., само 18 дана послије капитулације југословенске војске и 26 дана послије оснивања Независне Државе Хрватске, Срби санских села Кијева и Трамошње су против усташа дигли Ђурђевдански устанак, одговарајући на стравичне покоље. Овај устанак је угушен у крви два дана касније, те се, и поред огромног јунаштва и саможртвовања устаника, не може сматрати почетком ширег покрета, иако се мора обиљежавати. Због Ђурђевданског устанка и сличних јуначких подвига потребно је и Трећу невесињску пушку правилно дефинисати и одредити јој заслужено мјесто као историјском и политичком догађају.

Вријеме је да се пропаганда замијени историјским чињеницама. По њима, славно Невесиње, гдје харамбаша Перо Тунгуз подиже устанке и против Турака и против Аустроугарске, и трећи пут, крваве четрес’ прве, прво испали метак у окупатора.

Кажу да се пјевало:

Заратиле двије велесиле,

сва Хрватска и срез Невесиње.

—–

*Заповиједање одбраном Дрежња се генерално приписује Обрену Ивковићу, али вођа усташког напада Рудолф Кучера у извјештају команди у Сарајеву именује Влатка Ивковића као вођу Дрежњана, по наводима сељака Бранка Стајића, којег су усташе заробиле током вишесатне борбе.