Да није било америчке хегемоније проширене у Атлантску империју, не би било ни америчког просперитета… 

Империјалне елите у 21. вијеку, отуђене од нација с којима су се идентификовале, су, међутим, забринуте што народ који ужива бенефиције од империјалистичке пљачке више не разумије одакле му висок животни стандард… 

Пљачкало се зајмовима,  експлоатацијом природних и људских сировина, тзв. “слободном“ трговином, те превратима, ратовима, уништењима, али и снагом културе, идеологије и утицаја система који је пљачкаш умио изградити и наметнути ван својих граница, ширећи свој домет и пљачкашки потенцијал и капацитет… 

Амерички народ, коме наднационалне елите све више ускраћују добит од пљачке, све се мање идентификује са њима, иако их је добрим дијелом изњедрио и дао им крила..

Центар за нову америчку безбједност, вашингтонски институт који окупља стручњаке за глобалне освајачке стратегије из редова обје главне странке америчког политичког система, дакле, из редова дубоког идеолошког естаблишмента, издао је прије неколико дана препоруку за нове смјернице америчке спољне политике. Главни творци овог документа су, рецимо, Џејмс Рубин, високи званичник Стејт Департмента из времена Била Клинтона и муж Кристијане Аманпур, те Роберт Кејган, члан ноторног Вијећа за спољне односе и муж по злу чувене Викторије Нуланд. Поред ове двојице, у потпису документа који носи назив “Продужење америчке моћи“ стоје друга водећа имена америчког неоконског и интервенционистичког покрета, дакле, интелектуална елита америчке гране атлантског империјализма чија се ријеч слуша.

cnas“Продужење америчке моћи“ (веза ка тексту на енглеском) прије свега изражава забринутост што нове генерације америчког народа не разумију разлоге и потребе за америчком глобалном доминацијом и за јачањем те доминације као основом за одржавањем америчког друштва просперитним. То је уједно и најважнији мотив овог документа и мени најинтересантнији елемент, јер показује једну врсту изнуђеног чина. “Продужење“ је написано на 20 страница, и други дијелови његовог садржаја (хушкање на рат, упирање прстом у непријатеља, приједлози системских рјешења) нису ни новост, ни изненађење, и сваки иоле добар познавалац атлантског империјализма и неоконзервативног покрета их може претпоставити, те ја нећу улазити у њих.

Мени је интересантна управо та забринутост, посебно кад се стави у контекст америчких предсједничких изборних кампања током којих је у први план избило народно осјећање засићености и гађења према естаблишменту и политици која се води деценијама, са свим њеним неоконзервативним и неолибералним одликама. Баш ту политику, против које сваки на свој начин у и различитој мјери – бар реторички – стоје Доналд Трамп и Берни Сандерс, гурају и заступају баш овакве њушке као што су неоконзервативни потписници “Продужења“.

Али њушке су у праву, са становишта унутрашњих разлога и потреба за америчком глобалном доминацијом, ма колико само то становиште било уско и једнострано. Да није било америчке хегемоније проширене у Атлантску империју, не би било ни америчког просперитета. Амерички народ, мада он тога углавном није свјестан, за свој просперитет има да захвали својим незајажљивим елитама и њиховим предаторским навикама и амбицијама, те у великој мјери и постојању спољашњих пријетњи тим амбицијама.

За амерички стандард живљења заслужна је прије свега неуравнотежена акумулација богатства, тј. капитала, у Сједињеним државама и њиховим империјалним сателитима, у односу на друге, сиромашније дијелове свијета. Другим ријечима, да би Американци и слични њима добро живјели, неко мора да извлачи дебљи крај. (Намјерно говорим само о Америци јер је разлог високог животног стандарда у Западној Европи послије Другог свјетског рата углавном постојање пријетње по капиталистички систем зване Совјетски Савез.)

Ова неуравнотеженост настала је постепено, временом, у фазама, једнократном, вишекратном или одрживом пљачком пробраних земаља и народа, и преношењем опљачканог материјалног и нематеријалног богатства из руку старих власника у сефове, банковне рачуне, развојне структуре и пројекте, музеје, универзитете пљачкаша. Пљачкало се зајмовима,  експлоатацијом природних и људских сировина, тзв. “слободном“ трговином, те превратима, ратовима, уништењима, али и снагом културе, идеологије и система коју је пљачкаш умио изградити и наметнути ван својих граница, ширећи свој домет и пљачкашки потенцијал и капацитет. Да ово гледиште не зазвучи превише у духу Марксовог историјског материјализма, треба додати и то да није сваки пљачкаш исти и да није пљачка једини услов грађења империје коју данас неки у незнању зову просто Запад, неки Америка, а ја и још покоји формалиста – Атлантска империја. Мора се знати и искористити и уредити опљачкано, да би послужило као одскочна даска за даљу пљачку и освајања. Не може то свако.

Дакле, не треба се заваравати; стандард живота на тзв. Западу потиче из чињенице да су политичке елите тзв. западних земаља, тј. Атлантске империје, знале боље, више и одрживије напљачкати. Потом су знали и боље искористити плијен у сврху изградње стубова вриједносног система у својим друштвима који би били привлачни онима који гледају извана. Није довољно опљачкати, то су радили и Хуни и Монголи и Шпанци и многи други, па гдје су сад и гдје су им империје и стандард? Богатство мијења руке и прелива се кроз размјену и пљачку, али најуспјешнији пљачкаши су они који знају да сачувају опљачкано.

usserbИмперијалне елите у 21. вијеку, отуђене од нација с којима су се идентификовале, су, међутим, забринуте што народ које деценијама ужива бенефиције од империјалистичке пљачке више не разумије одакле му висок животни стандард и све више одбија, бар у ријечи и можда превише посредно, да учествује у пљачки, тј. противе се политици која води јачању инструмената пљачке.

Амерички народ плијен пљачке у којем ужива већ одавно узима здраво за готово и све је мање спреман да наставља да плаћа цијену тог ужитка, који, истину говорећи, јесте све мањи. А цијена је наставак империјалистичких ратова и пожртвовање народа ради опуномоћења елита, уз наду да ће пљачкашке елите да му удијеле нешто плијена. Американци нису учили у школи да им је држава настала на геноциду, односно отимању непроцјењивих пољопривредних ресурса, а да је направила кључни искорак у свом развитку отимањем људи из Африке и кориштењем истих као скоро бесплатне радне снаге. Не платиш земљу, не платиш радника и ето ти баснословне добити. Наравно, није нико Индијанцима крив што нису имали довољно здравог разума да побију Енглезе на својим обалама, нити је ико Африканцима крив што су дозволили да их похватају као зечеве и одведу. Свако је одговоран за свој опстанак, посебно кад је јачи и кад је свој на своме.

Елем, амерички народ, коме наднационалне елите све више ускраћују добит од пљачке, све се мање идентификује са њима, иако их је добрим дијелом изњедрио и дао им крила, тј. из њега су углавном настале. А елитама то не одговара јер ако им амерички народ, посебно још увијек моћна бјелачка хришћанска већина, номинално говорећи, не чува леђа и није с њима, онда врло лако може да се окрене против њих. Процеси демонизације традиционалистичког американства су увелико у току, али није безначајно ни то што су неоконзервативни кругови одлучили и да покушају другачије тактике, јер и процеси реакције демонизованог и де-привилегованог народа се увелико одвијају. Том народу или треба сломити отпор или га убиједити да му елите које га ломе мисле добро.