Чистачице криминалци и чистачице издајници

Република Српска је – сви се слажу – највећи и можда једини трајан политички успјех Српства у 20. вијеку. Од њеног проглашења 9. јануара 1992. до дана данашњег, она је на удару непријатеља којима је уништење српског народа западно од Дрине вишевијековни циљ. То није неко чудо, јер, разумије се да постојати као православна земља унутар Западног Римског Царства носи са собом крајње ризике.

Њен највећи проблем данас нису њени непријатељи у свом појавном облику. Није Бакир Изетбеговић проблем. Штавише, такви као Бакир помажу збијање српских редова. У ствари, успјешност стратегије њених непријатеља је довела земљу до тачке гдје се највећа опасност по њено постојање налази усред ње саме. Сукоб међу Србима, као и увијек досад, пријети да постане онај дуго тражени “сребрни метак“ убиства Српске. Знате ону о чистачици запосленој по страначкој линији? Е, стање у Српској и затрованост односа међу политичком елитом се спустило на ниво обичног народа дотле да и чистачице супротстављених страна које рибају ходнике јавних предузећа морају да мрзе једна другу.

Имао сам прилику да боравим у Српској прошле недјеље, у вријеме одржавања бањолучких протеста против-додиковске коалиције (“Ослободимо Српску“) и контрамитинга додиковских снага и савезника (“Срцем за Српску“). На срећу, народ се није одазвао ниједном скупу, те је око телевизијских камера морало да се довија да сабије страначке солдатеске обију страна у кадар тако да се остави утисак да их је било много. И додиковска РТРС и против-додиковска РТВБН, које предњаче у тровању односа међу народом, успињале су се крајњим напорима да покажу како су “издајници“, односно “криминалци“, окупили више озлојеђене народне масе на своју страну. Тако они зову једни друге: Додикови су “криминалци“, а опозициона коалиција звана Савез за Промјене – “издајници.“ Дакле, чистачица-криминалац против издајничке чистачице.

Кажем, срећом се народ није одазвао у значајном броју, па се истинит број окупљених није смио објављивати. Страначки аутобуси који су издалека довезли партократе и запослене у јавном сектору су се вратили сваки под својом заставом, половично обављеног посла, али френетично проглашеног успјеха. “Издајници“ су викали да се не боје, док су “криминалци“ пјевали. Луд збуњеног.

Елем, иако народ није пао на понављане ратне покличе обију страна и покушаје додатног наелектрисања ситуације извана, нико ко у Српској проведе два дана не може игнорисати количину нетрпељивости између навијача двију страна. Намјерно их зовем додиковском и против-додиковском јер других битних идентификационих својстава немају. Идеологије не посједују, програмима се не обавезују, а одакле се свака од њих финансира може да има везе с тим како оне саме једна другу зову, а може и да нема. Тешко је рећи и ко је ту опозиција, а ко власт. Савез за Промјене учестује у власти у тзв. заједничким органима Босне и Херцеговине (која није ни Давидова, ни федерација, а ни конфедерација), и контролише већину општина Српске, укључујући Бијељину, други по величини град. Коалиција око СНСД-а контролише државне органе Српске, град Бању Луку и преостале општине. Иако је неодговорно тврдити да је удар на Додика покушај рушења Српске, далеко од тога да је удар Савеза за Промјене на било шта покушај рушења или промјене система. И СНСД-СПРС-ДНС и Савез за Промјене су тврда линија система и промјена система, свакако неопходна, не би донијела ништа добро корумпираној партократској елити ни на једној страни. Једни су против других само да би једни узели од других, а не да би унаприједили стање у друштву. Курта и Мурта. А куртомуртизам у суштини користи само онима који Курте и Мурте пењу у седло.

Тешко је, такође, рећи ко је криминалац, а ко издајник. Све незаконите радње за које оптужују Милорада Додика и његове кумове и пријатеље на нивоу државе, врше и општинске и друге вође Савеза за Промјене на локалном нивоу. Ако у обиму и има разлике, у начелу нема. Корумпирана владајућа класа, без обзира на страначку књижицу која се час посла замијени кориснијом, помало је издајничка самим тим што је у великој мјери криминална. Одбрамбена снага Српске се заснива на њеној економској стабилности (о снази се не може ни говорити), а ње не може бити ако је корупција неконтролисана и ако и посао чистачице зависи од страначке књижице.

Кад су око власти и плијена дубоко подијељене странке, то је једна врста проблема, али кад се та подјела спусти у народ коме је партократија скоро па онемогућила напредак без учешћа у њој, то доводи ионако крхку перспективу опстанка Српске на ивицу одрживости. Подржавајући једну или другу политичку опцију овако искључиво и агресивно, српски народ подржава систем који му уништава изгледе за одржање једине заштите за коју се изборио, Републике Српске, јер овако наелектрисан политички сукоб има за циљ, а и за исход баш слабљење Српске.

Рече ми један пријатељ како би за Српску најбоље било натрпати све што се скупило 14. маја на Тргу Крајине и у Парку Младен Стојановић у аутобусе и истоварити их на граничном прелазу. Све што би било натрпано у те аутобусе – част изузецима – је управо производ окупације Српске – и Босне и Херцеговине уопште – и управо таква корумпирана партократија је савршен механизам за даље поробљавање и одрживо пљачкање земље и народа. У слободи на врх испливају најбољи. У ропству господар извлачи на површину оне који ће му ваљати, а држи чизму на главама оних који ће му сметати.

Стратегија укидања Српске је ушла у нову фазу. Непријатељи су испуцали много опција, и у том процесу постепено осиромашили и поштено ојадили земљу, те смањили бару партократским крокодилима до те мјере да ови морају да крену да једу једни друге ако хоће да опстану. Српски народ мора да се узда у демократију са свим њеним манама и да се мане улица, протеста и контра-протеста који су једну каменицу далеко од братоубилаштва и крвопролића. Београдски Пети октобар и његове посљедице су Србима доказали да и кад знаш на ког’ си кренуо, не мора да значи да знаш за кога и за чије бабе здравље јуришаш. Оштра поларизација народа на нас и њих је предуслов сукоба, а и основна и врло успјешна завојевачка и господарска стратегија о којој су књиге написане.

Ја имам наду да Срби нису заборавили да је уништење Српске сан српских непријатеља и да је изазивање унутарсрпског сукоба пут који неминовно доводи душмане к циљу. Издајник је само онај ко му у томе помаже.