У посљедње вријеме се у Србији говори о рехабилитацији генерала Милана Недића, предсједника српске намјесничке владе за вријеме Другог свјетског рата. У тим расправама дође и до неправедног поређења Недића са Александром Вучићем. Неправедног према Недићу, наравно. Поређење јесте неумјесно и намеће се углавном као дијалектички маневар оних који се хватају за сламку кад бране Вучића од српских националиста, али је вриједно разматрања, ако ни због чега другог, а оно због афирмисања Недићеве улоге у одбрани Српства.

Неколико параметара расправе…

Прво, Недић се нема шта рехабилитовати, бар не судски, јер низашта није осуђен. Правична оцјена Недићеве улоге у одбрани Српства је само ствар подучавања народа и расвјетљавања историје фалсификоване и потискиване 50 година.

C8CB79DF-F18F-40B9-8231-0B380B509ADD_mw1024_mh1024_sДруго, и Вучић и Недић, а и сваки други српски вођа мора да се оцјењује у односу на српско становиште, дакле колико је био од користи Српству, а не како је био постављен према динамици односа империја и империјалистичких идеологија. Србија није империја, Србија је страдалница, тако да није уопште битно како су се Недић, или генерал Дража Михаиловић рецимо, односили према фашизму, комунизму, антифашизму, прогресивизму, монархизму, или како се Вучић односи према демократији, глобализму, људскоправаштву. Битно је то да ли су дјеловали у име Српства и у корист Српства, јер српски вођа се само по томе мора мјерити. Уколико је корисно да Српство наступа под овим или оним идеолошким барјаком или у оваквом и онаквом друштвеном уређењу да би као политичка заједница опстало или напредовало, онда је само битно да се изабере барјак који доноси корист.

Између Недића и Вучића неки повлаче паралеле, тиме признајући да је Србија окупирана, иако би на директно питање “да ли је Србија окупирана“ ти исти не би одговорили потврдно. Паралеле се повлаче највише да би се Вучић приказао као неко ко себе жртвује ради геополитичког баланса који наводно чува Србију.

Поређење је неправедно из више разлога.

Недић је, прије свега, своју оданост Српству доказао проливајући своју крв. Учесник три рата, један од најодликованијих српских старјешина, министар војни и шта све не, Недић се по заслугама за Српство никако не може поредити са Вучићем који заслуга за Српство прије доласка на власт уопште нема. Не могу се поредити један Солунац и један страначки руководилац. Дакле, прије 1941., Недић је био српски јунак. Шта му се може замјерити је оно што се може замјерити и свим другим међуратним српским војним старјешинама: пристанак на укидање српске државности и учешће у кобном пројекту званом Југославија. Дакле, све што се дешавало између 1941. и 1945. мора да се сагледава кроз призму чињенице да је Недић био доказани српски родољуб.

Вучић је од 1992. до 2008. био члан националистичке странке и међу истакнутијим њеним вођама, ако је поред Војислава Шешеља уопште могуће истаћи се. Његова реторика се граничила са шовинизмом, али с обзиром на природу српског вишестраначја и ков истакнутих учесника у њему, јасно је да српског политичара не чини реторика, него превртљивост. Дакле, Вучић нема доказа да је икад био искрен српски родољуб, а камоли да је дјеловао као родољуб.

Недић је показивао склоности ка сарадњи са Њемачком и прије 1941. и наводно је зато и смијењен. У исто вријеме, једна Америка је враћала бродове са јеврејским избјеглицама са својих обала да се не би замјерила Хитлеру, а европске силе нису смјеле прстом да мрдну док је он истребљивао Јевреје, анектирао Аустрију, газио Чехословачку итд. Да ли су Срби имали право да се боје или чак да посматрају ситуацију прагматично: под којим ћемо барјаком лакше прегрмити олују коју не можемо зауставити? Кажу да је Недић гајио симпатије према национал-социјализму. Па, једном блажом верзијом национал-социјализма се Америка покушавала борити са Великом депресијом (прочитати National Industrial Recovery Act of 1933). Амерички привредници, укључујући породицу Буш која ће дати два станара Бијеле куће, су у првим годинама Хитлерових злодјела пословно сарађивали са нацистичким привредницима. Свијет захваћен Великом депресијом се ломио између политичко-економских модела, а напуштање злата као монетарне основе је 1934. замало изазвало фашистички преврат и у Сједињеним државама, наводно подстакнут моћним финансијским интересима. Дакле, до отприлике 1940. је било тешко и разазнати барјаке под које би мали народ изложен опасности стао. Совјетски Савез и Њемачка су били агресивно тоталитаристички, док су САД и западноевропске силе, номинално демократије, пролазиле кроз жестоке турбуленције и флертовале са корпоративним фашизмом. Тек отворени рат између свјетова и побједа једних на другима је установила подјелу на добре момке и лоше момке. Југославија је бирала између зала која су заједничким снагама и за своје рачуне српском народу само 25 година раније однијеле милион живота.

Нацистичка Њемачка је вјероватно била највећа војна сила у новијој историји, у равни са Наполеоновом Француском. Била је потребна сарадња друге и треће највеће силе да је униште. Аустроугарска је, 1914. била држава самртник, а Србија је као војна снага имала далеко веће капацитете за борбу него Југославија 1941., којој су њене старјешине пуцале у леђа. Под који је барјак требало да стану Срби? Боље је питање да ли је било оправдано да многи водећи Срби виде неопирање Њемачкој као једини спас за српски народ. Историја их је оправдала. Колико смо боље прошли сарађујући и жртвујући се за Американце, Британце и Совјете? Маните ме антифашизма, гдје је ту српски животни интерес?

Како се Вучић уклапа у овај наратив?

milan nedic ljubi krstНедић је био уцијењен тешким условима да постане намјесник, извршава заповијести и осигура Нијемцима релативно мирну Србију кроз коју се може несметано пролазити до Солуна и даље на афрички фронт. Србија, тј. Југославија је већ била окупирана и у крв окупана. Српски народ је већ почео пролазити кроз незапамћену голготу. Недић је имао прилику да ту голготу колико-толико ублажи. Вучић такође насљеђује чело већ окупиране српске софре. Атлантска империја, која, хтјели то признати или не, од Кумановског споразума постепено окупира Србију, не на начин на који су то Хитлер или Макензен урадили, али окупација је свеједно наступила и утврђује се. Вучић, чија се политика никако не може раздвојити од политике Бориса Тадића и њих двојица се морају посматрати као континуитет, у свему релевантном поспјешује окупацију, пристаје на нове уступке, додатно сиромаши и подјармљује српски народ, и нема показатеља да му је ишта друго и циљ.

Недић је сарађивао с Нијемцима и спасио можда милион српских живота, тамо гдје је то било у његовој моћи. Вучић сарађује с Нијемцима, Американцима и другим центрима моћи које су Србију физички разориле 1999. и Срби од тога немају никакве користи. Перфиднији су атлантисти од нациста, али зар се ништа није научило из националног искуства? Америчка освајачка мека сила има своје шаблоне о којима су томови и томови књига написани, њени агенти их писали, само нема ко да чита. Сарадње никад више, а Србије никад мање.

Недић је сарађивао са Нијемцима, али Недић је сарађивао и са Дражом, дакле с Британцима, колико је могао. Да ли Вучић на било који начин подстиче активности политичког отпора окупацији као што је то радио Недић? Да ли Вучић тајно финансира патриотске организације и тактички блокира активности антисрпских невладиних организација у Србији? Да ли Вучић бар успорава уништење Србије од стране оних које назива савезницима? Да ли Вучић на било који релевантан начин подиже дух и морал српског народа ка спремности за неку будућу прилику за ослобођење? На нека од ових питања је прерано давати одговоре, а на друга се одговори сами дају.

Недић је у далеко тежој ситуацији далеко већу жртву поднио и далеко већи напор учинио да Српство опстане од Вучића. Недић је наслиједио разорену земљу и подијељен народ, док се чини да Вучић помаже у разарању земље и додатно цијепа народу те му урушава капацитете за напредак и одбрану.

Да подвучем: значај српског вође се једино може мјерити у односу на српско становиште. Његов однос према бјелосвјетским империјама и идеологијама је битан толико колико тај однос користи Српству. Моја оцјена је да је Недић, са српског становишта гледано, далеко кориснији Српству био од Вучића, бар досад. Небитно је да ли је Недић сарађивао са нацистима, фашистима или комунистима, све док је то чинио у корист Српства.

И да употпуним поенту: истом логиком, са српског становишта, небитно је ко се борио против фашизма и нацизма ако то није чинио у корист Српства.