Има ли везе између ћелаве латинице и српске пропасти? Они који гледају површно, рећи ће, наравно, да нема. Налијепиће и понеки епитет за оне који тврде да има. За друге Србе је сама широка употреба латинице, ћелаве или не, знак пропасти српске културе. А истина као истина, не мора увијек бити негдје у средини.

zlijebacПун је интернет “мимова“ и писанија на ћелавој латиници. Грешке су често толике да је тешко разумјети поруку. Некад је неписменост и збуњеност толика и толико јавна да мене буде срамота туђег незнања. Српска збуњеност двоазбучјем и немар према језику је довела до тачке да и настанак неких јавних, званичних написа је врло тешко објаснити.

Ја прескачем такву комуникацију као што прескачем таблоидне, кликова гладне чланке чији наслов почиње са “Ево зашто…“ или “Погодите ко…“ Интернет је пун добрих и лоших ствари, а човјек мора брзо да бира шта се исплати читати, а шта не. Немар према сопственом језику је један од чинилаца у том избору, бар што се мене тиче. Прије неки дан видим твит у којем жена позива на писменост и руга се немарнима, а у твит прије тога убаци енглеске ријечи без транскрипције. Колико си писмен ако у српски текст убациш “website“ умјесто вебсајт? Да ли онда морамо и чекић писати “çekiç“ или кофер – “koffer“ јер смо их преузели из страних језика, а те ријечи се тако пишу на тим страним језицима? Не, наравно, јер су Срби до прије двадесет година, чак и под комунизмом, имали установе које су се бавиле језичким питањима, па су и прилагодиле аутомобил, авион, крофну, шницлу, ћевап, чекић, кофер итд. Пропаст српске културе се огледа и у томе што научне установе не раде свој посао и што народу није стало да очува оно најбитније из своје културе и оно што је најлакше сачувати – свој језик.

Српски политолог Никола Танасић мудро рече да је кориштење латинице од стране Срба одраз љености и конформизма. Може ли се онда рећи да се градација српске културне љености креће од лијен – љењи – најљењи – “пишем ћелавом латиницом“? Хајде што пишеш латиницом, али те мрзи да и њу користиш на правилан и писмен начин. Како се од таквог народа очекује да се потруде у стварима које изискују далеко већи напор ка напретку него што је стављање квакице на “c“? У неколико потеза се рачунарска тастатура подеси за српски језик, а онда се једним потезом мијењају азбучне опције.

Србин зна и из ината да инсистира на латиници, и ћелавоj и правилноj, ако му пребациш што не користи ћирилицу, ма да посљедњих пар година примјећујем све више прелазака са латинице на ћирилицу. Не знам никога ко је у скорије вријеме прешао са ћирилице на латиницу, али сваки дан примијетим обрнут случај, што је охрабрујуће.

А није тешко. Ћирилица је српскија, елегантнија, нема квакица, нема двоумљења, лакша је за писање, сваки глас заиста има свој један знак (за разлику од латинице), и што је најважније, прилично је угрожена баш некориштењем од стране Срба. Кад одлучиш да не пишеш српски ћирилицом, задао си ударац једном од најтврђих и најстаријих стубова српске културе.

Чуо сам разне изговоре људи који одбијају да пишу ћирилицом, бар на рачунару. Те не знам ускладити тастатуру, те тешко се пребацивати, те не могу на телефону, али убједљиво најглупљи изговор је онај да ћирилицу не могу читати Хрвати, па зато пише латиницом. Прво, мене могу. Друго, не пише се своје писмо да би те разумјели странци, него да би те разумјели саплеменици. Треће, не видим да се Хрвати пуно тангирају око тога да ли их разумију Срби. Четврто, не забрањује нико употребу латинице, те ако се дописујете са Хрватима, договорите се на којем ћете се језику дописивати.

716_galЧуо сам и да је лакше страним туристима читати натписе по Београду ако су на латиници. Ја још нисам срео Американца којем је битно да ли је нешто што он свакако не разумије написано ћирилицом или латиницом. Ако му не напишеш на енглеском, он га не разумије. Значи, још један глупав изговор.

Али љеност увијек нађе изговор. И конформизам. То јест, додворавање, у случају ових кроатофилских Срба.

Има и оних који кажу како је богатство Срба што имају два писма. Прво, Срби тек од скора имају два писма. Латиница је била писмо једног врло мало броја Срба у крајевима који су традиционално под италијанским утицајем. Дакле, Срби нису имали два писма, него је један мали број Срба католика писао латиницом, док је велики број Срба православаца – и католика – писао ћирилицом. Срби постају двоазбучни народ у значајној мјери – дакле, гдје читав народ зна оба писма – тек од комунистичког преврата. А то се некако подудара са почетком пропасти српске нације. Значи, не само да није добро имати два писма, него се у српском случају тај феномен на чудан начин подудара са једним врло штетним трендом.

Али дај да се упоредимо са другим народима и да видимо колику предност нам та наша двоазбучност даје у односу на друге европске народе. Не знајући ни за један други двоазбучни европски народ, сем можда Украјинаца, који нису свијетао примјер низашта, долазим до закључка да ниједан напредан и успјешан европски народ није нашао за сходно и корисно да се у исто вријеме користи са два писма. И ништа им једноазбучност није сметала да нормално живе и да се развијају. Не знам како Американац у Москви нађе Мекдоналдс, кад је назив исписан ћирилицом. Вјероватно не једе док се не врати у безбједне, латиницом ишаране просторе.

Да се бар латиничари придржавају српског правописа кад пишу латиницом, јер латиница јесте постала и српско писмо и као таква подлијеже истим правилима правописа као и ћирилица, јер језик је исти. Али не, они ће се фрљати страним ријечима у изворном облику, као Хрвати, без пола намјере да испоштују правописна правила свог језика. Ја још нисам видио да Енглези на Вимблдону напишу Новак Ђоковић или Novak Đoković, али има Срба који ће рутински да млатарају Andy Murray-има и U.S. Open-има, без транскрипције, и чак без превођења. Значи, не ради се више само о латиници, нити о ћелавој латиници, него је конформизам досегао такве размјере да се стране ријечи више нити прилагођавају нити преводе на српски, него је двоазбучје било само степеница као двојезичју. Или је освајач тако дубоко напредовао.

А освајач се одавно труди. Још од Ћирила и Методија. Независна Држава Хрватска је основана 10. априла, 1941. а ћирилицу је забранила већ 25. априла. Данашњи Хрвати, поред толико својих важнијих проблема, и даље се најлакше покрећу кад треба да ломе ћириличне табле по Славонији.

mekdonalda-cirilicomСлутим да би исти они који се диче двоазбучјем из прве пристали на једноазбучје ако би то једно писмо била латиница. Слутим и да би њихов аргумент за успостављање латинице као јединог писма у Срба баш укључивао податак да најразвијеније земље Европе пишу само латиницом. Дакле, овдје се не ради о принципијелној аргументацији за или против двоазбучности, него о навијачким страстима упереним против ћирилице. Двоазбучност је понос док латиница сасвим не надвлада, а онда ће бити “напредније“ и европскије заборавити ћирилицу сасвим и прихватити писмо успјешних, модерних народа.

Ја обично кад не видим принципијелност, видим голи интерес, у овом случају освајачки. Јасно је да се Срби уништавају не само економски и политички, него и духовно, тј. културно, и да интерес који одсрбљава Србе на једном пољу, то у ствари чини на свим доступним пољима паралелно. Освајање је фронтално и свеобухватно. Јасно је и да не може сваки Србин пружати отпор на свим пољима, али да има бојних поља на којима ама баш сваки Србин може пружити отпор – има. Борба за ћирилицу је једно од таквих бојишта.

Јасно је да сваки Србин који не пише српски ћирилицом, да ли намјерно, да ли усљед несвјесности, да ли из љености, у извјесној мјери помаже непријатељима и на један начин прелази Вилотићима, да се изразим у маниру Радована Трећег.