Класа појединаца, кругова и структура, углавном дефинисана идеологијом и приступом капиталу, која је никла из америчке капиталистичке олигархије, више се не може сматрати америчком. Суштински америчком се не може сматрати ни експанзионистичка политика позната као успостављање “новог свјетског поретка,“ иако та чињеница не ослобађа амерички народ кривице за империјалистичка разарања и злочине.

Time-7Америчка олигархија је прерасла оквире америчког друштва и интереса који заслужују атрибут националних не онда када је предсједник Џејмс Монро зацртао империјалне циљеве нити када их је предсједник Вилијем Мекензи почео остваривати, него онда када је почела своје интересе изједначавати са интересима и стремљењима сродних групација изван Сједињених држава, посебно у покореним и придруженим ентитетима. Из националне олигархије са империјалистичким циљевима развила се наднационална олигархија концентрисана како у америчким државним структурама и структурама моћи, тако и у структурама моћи Велике Британије, Њемачке, Француске, Јапана итд. Ово подизање америчке националне олигархије на разину наднационалне је умногоме раздвојило њене интересе од интереса америчког друштва и народа који ју је једним дијелом изњедрио.

Природан је ово био процес. Од Изгубљене колоније Волтера Ралија, у Америку су увијек хрлили трагачи за благом. Ти трагачи су се прво усидрили на атлантској обали, па су продрли кроз Апалачке планине, па преко Мисисисипија и Стјеновитих планина, док нису избили на обале Тихог океана. Тукли су се за превласт Енглези, Холанђани, Шпанци, Французи, чак и Швеђани. Отимало се око земље са Индијанцима и Мексиканцима. Онда су се побили између се, док није индустријализовани Сјевер похарао пољопривредни Југ и отчепио развој ка Западу. Монроовом доктрином се “запишала“ читава Западна хемисфера, и кренуло се у освајање исте. Земље и тржишта су се харале и освајале, а америчка елита се богатила и гомилала капитал и финансијска средства по подрумима Вол Стрита.

Из низа слабо примјетних преврата у самом врху олигархије исходује фузија финансијерства у економији и прогресивизма у политичкој култури. Овај мутант зачет Шпанско-америчким ратом, рођен Првим свјетским ратом, а крунисан Великом депресијом и Бретон Вудсом је моторна снага процеса раскола између интереса америчке олигархије и америчког народа. Мекензи, Теди Рузвелт, Елихју Рут, Џ. П. Морган, Вудро Вилсон и други су били очеви овог мутанта, познатог данас под именом глобализам.

Једно вријеме, постојање Совјетског савеза је приморавало ту – да је сад тако назовемо – глобалистичку олигархију да свој плијен дијели и са народом испод себе и чини га довољно задовољним да се не ода комунизму. Урушавањем Совјетског Савеза пролази та опасност и нестаје потреба да се дијели с народом више него што је то крајње неопходнo. Oд Реганомије, преко Буш-Клинтонове Нафте и својеврсног опуномоћења финансијеризма уклањањем препрека из Глас-Стигловог закона, америчка олигархија се не само потпуно одваја од интереса америчког народа него креће и у офанзирут2ву против нижих центара идеолошко-политичке моћи унутар њега. Више не жели да дијели ништа више од онога што је потребно да се најниже социоекономске класе држе интересно и емотивно раздвојене од средњих сталежа. Измијешта се, тј. враћа се, тежиште освајачке моторике из утробе империјалистичке америчке средње класе, обојене хладноратовски, у фондове, структуре и сефове уједињених финансијерско-индустријских интереса у којима само донекле доминирају ентитети и појединци изворно амерички.

Из другог угла гледано, Сједињене државе, својеврсни наставак Британске империје, черчиловски “трансформер“, освајале су скоро на идентичан начин као и Римско царство, ратовима и придруживањем покорених народа империји у оној мјери у којој су покорени постали спремни, вољни и корисни да постану отприлике оно што су Римљани звали socii, подређени савезници, илити foederati. Тако је, рецимо, америчка чизма отела Хитлеру Европу до Судета и Родопа, а Маршалов план омогућио освојених земљама да се постепено интегришу у Америчку империју као socii, тј. учесници у подјели плијена у даљим освајањима, сразмјерни својој снази и битности. Исто се десило са Јапаном и Јужном Корејом на Пацифичком ободу. Зато данас, међу државама насталим из подјеле Југославије, имамо новоколонијалне посједе САД-а, Њемачке, Аустрије, Велике Британије, па и каснијих америчких савезника, Турске и арапских монархија. Наравно, новоколонијални посједи су мање територијалног типа, а више се базирају на финансијско-тржишној подређености и зависности. И Европска унија је основана да би се релативно малим европским простором лакше владало, да би се европска олигархија лакше ујединила, те да би се створио идеолошки наратив привлачан европским народима источно од Гвоздене завјесе, а који ће послужити у даљем освајању.

Елите, или олигархије, Америке и њених подређених савезника су уједињене у централним интересима, а издигнуте и раздвојене од народа над којима господаре. Сви независни стубови снаге унутар тих народа се имају сматрати непријатељскима, а мањинске, слабе групације било које врсте унутар тих народа имају се политички идеолошки и политички супротставити већинском тијелу, које има потенцијала да успори и спотакне раст моћи наднационалне олигархије. Све традиционално обесправљене друштвене мањине данас имају сва могућа права јер је њихово јачање стимулисано од стране наднационалне олигархије која располаже материјалним средствима. Стимулисано је јер помаже урушавање снаге националне већине коју осиљена наднационална олигархија сматра опасном. И то је стари римски начин.

stopttipНационализам, који је кочница глобализму, се у својим умјереним и екстремним облицима буди широм планете, посебно широм Европе и Сјеверне Америке. У свом суверенистичком облику, он је исконски деголовски, данас изразито путиновски, а сутра можда путиновско-трамповско-лепеновско-фаражевско-орбановски. Да ли се радило о отпору агресивном Дранг Нах Остену на истоку Украјине, отпору глобалистичким трговинским споразумима широм Европе, отпору увозу усељеника са Блиског Истока, или масовној подршци Доналду Трампу у Америци – иста је ствар у питању: народи су у побуни против глобалистичке олигархије која их притиска, тлачи и музе.

Ове године, гледајући америчку изборну трку, посебно се јасно види да и амерички национализам пријети да поремети планове надамеричке, наднационалне олигархије којој је и амерички народ постао непријатељски. Дуго то амерички народ није знао или га то није интересовало јер је мислио да америчка империја ради у његову корист. Дуго је и уживао плодове расподјеле освајачког плијена, али како тај плијен престаје да “цури“ до народа и како се паралелно са осиромашењем развијају вјештачки процеси промјене културног идентитета и традиционалних схватања, тако и тај амерички народ почиње да схвата да олигархија која њиме господари није његова, штавише, да ради против њега. Зато и он поново почиње да ради против ње.