Прије неколико мјесеци, у гомили експлозивних политичких порука приписаних вођама и идеолозима Исламске државе, а упућеним на све стране свијета, нашла се и једна упућена Србима, а звучала је отприлике овако: Срби, не опирите се, него нам се придружите, јер нам је католички Запад заједнички непријатељ.

Звучи грозно, зар не? Срби на страни радикалног ислама, а против хришћанске Европе.

Islamic-State-map74Захваљујући Русији, тзв. Исламска држава Ирака и Сирије је на измаку снаге и ако њени очигледни спонзори, Турска и Саудијска Арабија, и посредно САД, не ступе у отворени рат са Русијом и Сиријом, и посредно Ираном, што је у једном облику већ виђено да се деси, ње, као територијалне јединице ускоро неће бити. Међутим, Исламска држава је много више од територијалне јединице. То је пројекат ширења радикалног ислама, посредно помогнут и од стране неисламских политичко-економских играча, који се неће зауставити уништењем првог покушаја. Она је и инструмент господара глобализма, али о томе неком другом приликом.

Као што је природна тежња српског народа да живи у слободног српској држави од Купе до Тимока, тако је и природна, а и историјски манифестована, тежња муслиманског свијета да буде уједињен од Атлантика до Индије. Историја исламског свијета је у ствари прича о свега неколико великих империја, које су тежиле или успјеле да владају свим муслиманима. Од Мухамедових стричева и зетова до Абу-Бакира Багдадског, са секуларним прекидом изазваним разбијањем Османског царства, и пропраћеним Младотурцима, Лоренсом од Арабије и ционистичким успјесима, ислам тежи да избрише етничке и националне различитости међу својим сљедбеницима. Ислам није навикнут да постоји политички расцјепкан у много слабих држава, јер ислам није само вјера, него и политичка идеологија која подразумијева исламско друштвено уређење, као што је то Алија Изетбеговић до појединости дочарао у Исламској декларацији.

Ова најновија манифестација исламског експанзионизма, оличена у војно-политичком ембриону званом Исламска држава Ирака и Сирије, своје амбиције исцртава мапама које је на сјеверозапад простиру до у срце Европе, до капија Беча, и до Пиринеја. До Пиринеја се простирао Кордовски калифат, а до Беча Османско царство. Дакле, Исламска држава се ослања на одређене традиције исламског експанзионизма. Једна од најбитних маршрута те експанзије иде преко Срба и српских земаља.

Да, рецимо, Исламска држава поручи Шпанцима да се не опиру јер им је католичка Европа увијек била непријатељ, не би били у праву и не би имали снагу аргумента. Али када то поручи Србима, та порука носи одређену тежину и велику дозу истине. (Треба напоменути да је такође стигла и порука балканским муслиманима да убијају и трују Србе, тако да стратешки избор Срба у овом тренутку није битан колико сам дух обраћања.)

Кад би дошло до опредјељивања по вјерско-цивилизацијској основи и да је Србима омогућено да колективно изаберу, природно би било да Срби стану на страну хришћанске Западне Европе насупрот исламског Блиског истока. Србе са Западноевропљанима веже много више заједничких расних и културних својстава, него са блискоисточним муслиманским народима, оквирно говорећи, међу којима доминирају Турци и Арапи. Не да немамо заједничког са Блиским истоком, него са Западном Европом имамо више. Или волимо тако да мислимо.

Али да ли се смије узети здраво за готово помисао да Срби боље пролазе похарани од стране хришћанских западноевропских сила или од стране исламских сила? То је карта на коју Исламска држава игра у упућеној поруци. То је порука. Не траже исламисти помоћ Срба, него лијегање на руду. За наше добро. Буквално, кажу да Срби боље прођу кад их покори ислам, него кад их покоре католичко-протестантске империје.

hamzaДа прелистамо мало историју и да потражимо упоришта за једну или другу тврдњу.

Србе су и турчили и католичили, скоро подједнако. Потурчени су постали Бошњаци, Шиптари, а многи су за Турцима отишли у Тракију и Анадолију. Покатоличени су постали Хрвати и нешто мање Мађари. Турчила је Османска царевина, која је највећим дијелом Срба владала од средине 15. вијека до почетка 19. вијека. Католичила је Аустрија, која је мањим дијелом Срба владала од краја 17. вијека до почетка 20. вијека. Ко је за Србе био бољи, католички господар или исламски господар?

Турски зулуми, паљења, силовања, одвођења у робље, набијања на колац, подизање џамија на мјесту затртих цркава, девширме, су више запамћени него документовани, а да су документовани (и да су их Срби радили неком другом), геноцид би био тијесна ријеч да се њоме опише штета нанесена српском народу од стране исламског калифата званог Османско царство. Али убили смо им цара на Косову, па да и схватимо њихову бол и страст за четиристогодишњом осветом. Заслужили смо, знам. Наравно, ништа од свега овога не би било могуће без свесрдног братоубилаштва. Чиме смо то год њих заслужили, не знам.

Аустријанци су Србију од 1915. до 1918. разорили, побили што се ухватити дало, и починили нека од највећих злодјела у историји злочина над Србима. Прогони босанско-херцеговачких Срба од стране аустроугарских власти представљају можда најслабије истражене епизоде организованог злочина над Србима. Али убили смо им цара у Сарајеву, па их можемо и разумјети. Криви смо и нека су нам вјешали жене и дјецу. И нека су у томе предњачила наша покатоличена браћа. Чиме смо то год њих заслужили, не знам.

У истом вијеку, Хитлерови Нијемци надмашују злочине солдата оба кајзера. Други свјетски рат је имао једну специфичност; не само да покатоличена браћа поново стају у службу германске империје, него им се против православне браће придружују и потурчена браћа, као да је основни и једини циљ постојања свих одсрбљених Срба уништење оних који се не одсрбише. Кад се скупови пресијеку и заједнички именитељи подвуку, ја другу кривицу не могу да уочим.

Наврх свега тога, најтеже нас бомбардоваше и упропастише тзв. западни савезници, а источни нам донесоше комунизам који опрости свима све, само православним Србима опстанак не.

Деведесете године прошлог вијека донесоше ново савезништво традиционалних српских непријатеља, дотад невиђено и непревазиђено. Никад се у српској историји није толико силе скупило у противничком табору. Удружише се у једном рату, први пут у историји, Американци, Нијемци и Енглези, и с њима Французи, а за свој рачун им у помоћ притекоше Турци, Арапи и Иранци, дакле све силе исламског свијета, са својим локалним поданицима, одсрбљеним Србима из ранијих епизода, увијек спремнима да братску крв пролију. Не могу да се сјетим шта смо им скривили, али нешто сигурно јесмо. Зар би иначе “читав свијет“ био против нас? Добро, “читав свијет“ осим Русије, Кине, Индије, Африке, Јужне Америке…

obesene-seljanke-macvaИ кад се све ово погледа, долазимо до закључка не само да нам исто зло мисле Исламска држава и западнохришћанске силе, него да су оне у овом или оном облику спремне и да заједнички дјелују ка нашем уништењу. Најгоре од свега је то што ни савезништво са појединим од њих те исте не спречава да нас о јаду забаве, као што видјели у Другом свјетском рату, у више примјера. И дан-данас, док Србија потписује све што јој Нато поднесе под нос, Нато агентуре без устезања разарају све што касетне бомбе нису погодиле и што осиромашени уранијум није озрачио.

Шта онда спречава Србе да “пропусте“ хорде муслиманских колониста прошаране ратницима Исламске државе у Јевропу, ако је то опција? Зашто би Србија бранила Западну Европу од исламиста? С друге стране, зашто би Србија помагала Исламској држави да покори Европу? Нема аргумената у корист те опције, ако је то опција уопште. У оба случаја, Србија бива прегажена и то је једино што се треба знати.

Тврдња изнесена у првореченој поруци Исламске државе не употпуњује истину, иако није сасвим нетачна. Експанзионистички ислам је у обрачуну са западноевропском цивилизацијом. Срби су му на путу, иако у 21. вијеку, много путева воде ка Бечу, а не само онај преко Београда. Срби ће ипак морати донијети одлуку, а проблематично је то што Срби немају довољно политичке независности да доносе одлуке такве врсте у своје име. Проблематично је и то што су Срби себе довели у позицију у којој немају идеју о томе којим се интересом руководити при доношењу такве одлуке, нити имају снаге и јединства да заједнички такву одлуку доносе и да заједнички траже јединствен интерес.

Ипак, ако је икада буду доносили, треба да знају да никоме ништа не дугују, да ниједна страна није ничим заслужила њихово савезништво, ни наклоност, да су обје стране изузетно опасне по постојање српског народа и да савезништво данас, гарантовано значи нож у леђа сутра. За Србе је кључно да пазе на леђа или да они држе тај нож на готовс, иако нису навикли.