Порота Фајгељу

Андреј Фајгељ наставља да гура прст у око београдском режиму. Нижу се видео записи у којима овај српски родољуб из Новог Сада практично баца рукавицу у лице напредњачко-социјалистичком режиму и ауторитарном еунијатству које спроводе. Из дјечје собе, са терасе или из аутомобила, Фајгељ “баца клетве“ и осуђује најштетније потезе и моделе понашања власти државе која пропада.

Хапшен је два пута. Први пут је позвао на устанак против намјесништва и окупације послије срамотног дочека вође Нато савеза у Београду. Сјетимо се, Фајгељ је оптуживао Александра Вучића да је оскрнавио један од најсветијих српских обичаја износећи хљеб и со пред убицу српске дјеце. Зар то није став већине Срба?

Други пут је ухапшен прије пар дана, а због пријетње да ће убити сваког државног службеника који дође да му одузме дјецу. Именовао је Сашу Јанковића, тзв. Заштитника грађана, који је раније изнио став да треба одузети дјецу породицама које одбију да их вакцинишу. Фајгељ се није посебно бавио вакцинацијом као медицинском појавом, него правом човјека да дозволи или да не дозволи да га боду иглама, и што је још важније, да одбрани своју дјецу од државе или било ког другог насилника. Зар то не би требало да буде став сваког слободног човјека?

Он је боље објаснио своје ставове у низу видео записа на различите теме, него што би моје препричавање у томе успјело. Све у свему, Фајгељ очигледно зна да даје државној сили разлог да га прогања. И државна сила има одређеног правног основа да га хвата и испитује.

Многи пак постављају питање зашто то он ради. Је ли луд? Има дјецу. Зна ли шта жртвује?

Многи Срби се питају зашто се качи са државном силом кад она њега не качи. Већина питања којима се Фајгељ бавио не каче њега лично. Чак је и вакцинисао своју дјецу, тако да му нико не би ни дошао на врата да му их одузме због невакцинисања. Неки мисле да се намеће за неку функцију на државним јаслама, као министар културе Иван Тасовац, који је мјесецима пред постављање за министра био жесток критичар социјалистичко-напредњачког режима на друштвеним мрежама. Постао је министар и критика је престала. Тасовац, ипак, није критиковао ни приближно истом оштрином као Фајгељ, нити се бавио толико озбиљним темама колико Фајгељ. По реду величина, Фајгељ је за Тасовца дисидентски див.

С друге стране, Фајгељ је и на јаслама повлачио потезе који су, уз одређено поштовање према интегритету јавне функције, били контроверзни и противријечили су општеприхваћеном, антисрпском политичко-културолошком обрасцу који доминира у Србији. Мржња којом су он и његове дјелатности обасипане од стране декларисано антисрпских “либералних“ елемената у Војводини је превазилазила политику и граничила се са безумном. Дакле, док је био директор Културног центра Новог Сада, Фајгељ је повлачио потезе којима није склон неко ко се свим силама труди да остане на јаслама. На јасле некад и доспију неподобни, али на њима опстају само подобни. Закључак је сљедећи: да је хтио на јасле, не би се с њих ни скидао.

Споља гледано, Фајгељ ризикује много, можда све. Можда има рачуницу. Можда га примијети Путин, па га постави за губернатора Србије, кад ујаше на Армати. Можда би га досад отпустили са универзитета да није дигао дреку и да тиме није унапријед приказао режим који га отпусти као тирански. Можда има ту црту да воли да буде жртва, коју доста Срба има. Можда је сконтао да није режим толико јак колико је народ одлучио да буде слаб. Можда је само много храбрији него други Срби који исто мисле. А мноооого Срба исто мисли.

Много Срба мисли да је Србија окупирана. Они који хоће, могу и очима то да виде.

Много Срба мисли да Европска унија и НАТО, који су структурално и правно дубоко ушли у управу Србијом, уништавају вриједности и стубове на којима почива српска снага. Неки то зову окупацијом, а неки колонијализацијом.

Много Срба се слаже са Фајгељовим изјавама, али много Срба не жели да ризикује ништа кроз јавну подршку тим изјавама.

Фајгељ није усамљен у ставовима, али јесте у дјелима. Има Срба који се од Фајгеља разликују једино по томе што желе да буду Фајгељ, али немају петљу. Неки од таквих га још и нападају. За неке је преоштар, као да се према овом режиму може бити преоштар. Као да се под окупацијом истина може рећи без да она “нормалнима“ и онима са њежним бубним опнама звучи преоштро. Има и оних који мисле да је застранио и да, гледајући стратешку страну, а сваки активизам, чак и онај најнемоћнији, мора имати стратегију да би ишта постигао.

Колико је Фајгељ застранио? Па, онолико колико његова дјела немају смисла већини. Али не треба заборавити да и већина зна да застрани и да и већина трпи посљедице застрањивања, много теже од посљедица застрањивања појединца. То гледамо деценијама.

Колико Фајгељ гријеши? Па, онолико колико су му ријечи неистините. Ако и о томе одлучује већина оличена у скупштинској већини, он гријеши максимално. Ако о томе одлучује здрав разум, не гријеши уопште.

Колико је Фајгељ онда у праву? То ће показати вријеме, а не људи. Људи ће само осјетити на својој кожи. Или неће.

Не треба се изненадити ни ако Фајгељ не испадне оно за шта се представља. И горе ствари се дешавају у Србији. Важно је да је оно што Фајгељ говори истина, без обзира на то ко је говори. Жива истина. Ако није, нека ми неко каже шта тачно није.

Фајгељ се поставља према држави Србији, тј. управном апарату којим се влада земљом и народом Србије, као према окупаторском намјесништву, дакле, групи људи организованих у системе и подсистеме који раде на штету српског народа, а у корист завојевача. Ти завојевачи, уз помоћ намјесништва, спроводе политику пљачке и економске и културне репресије над српским народом. Сваком објективном посматрачу је јасно да Србију разарају, да је све сиромашнија, нестабилнија, све мање одбрањива, све мање цијењена, и да њен народ поводом тога ништа не предузима. Да ли је, у том случају, ненормалан неко ко одлучи да нешто предузме или бар каже против уништења онога што воли и што сматра својим? Је ли Фајгељ луд због онога што прича или зато што посљедице могу бити кобне по њега? То су двије различите врсте лудила.

Фајгељу људски – у српском случају колонијални – закон није пречи од људског морала, слободарства и здравог разума. Закони се мијењају по нахођењу тренутних законодаваца и примјењују се силом или пријетњом силе, те као такви не могу бити изнад општег морала, чојства и родољубног кода. То Фајгељ прича.

Да ли је лудо пријетити убиством или је то само противзаконито? Да ли је луд био Карађорђе који је побио органе власти који су му упали на посјед? Колико су дахије имале мање права на власт у Београдском пашалуку?  Ништа мање, рекао бих, од савеза досманлија, бивших комуниста и напредњака? И колико је лудих закона на снази данас у досманлијско-социјалистичко-напредњачкој Србији?

Не треба се плашити да ће Фајгељ подићи устанак и постати Карађорђе науштрб неког другог српског јунака, којем ће онда историја ускратити свакако заслужене епитете. Неће. И Карађорђу је за устанак била потребна лова Расијања и подршка моћних империја, непријатељских Османској. Карађорђе је био један дрчан лик који је предводио устанак младе српске буржоаске класе против феудалне владајуће турске елите. Помогло му је и то што је буржоаска класа у националном устанку могла рачунати и на ниже слојеве потлаченог народа против заједничког тлачитеља. Код Срба ниједан од ових услова за устанак не постоји, тако да нема бриге.

Међутим, треба се плашити за будућност пребијеног, потлаченог народа који осуђује оног једног из својих редова који дигне главу и назове ствари правим именом. Наравно, није Фајгељ једини, али је од свих родољуба најдаље отишао у пријетњама режиму. Нормално је да немамо сви петљу као Фајгељ, и није то ни срамота, и нормално је да неће сви кренути у бој са Фајгељом, и да се неће сви сложити око свих питања са Фајгељом, али је крајње ситничаво и чак злобно осуђивати га, а ако си српски родољуб – и безумно.