Познајете ли Слободана Павловића

Не познајем Слободанa Павловића. Не знам да ли је финансирао СНСД. Знам како би то могло бити противзаконито. Знам и како противзаконито финансирање странке у једној балканској колонији једино може постати опасно: ако финансираш ону која је у немилости империјалних газда. Не знам ни да ли је Милорад Додик њега можда рекетирао. Ако јесте, зашто би хапсили Павловића?

Много тога о Павловићу не знам, али понешто и знам. И то не из извора блиских босанско-херцеговачким “независним“ медијима и невладиним организацијама које финансира америчка влада.

Био сам дјечак у вихору рата кад је неки чикашки привредник српског поријекла одлучио – или га је неко наговорио – да сакупи паре и изгради мост преко Дрине, у свом родном крају – Семберији. Семберија, дотад геополитички запећак, раних деведесетих година прошлог вијека одједном постаје кључна област за насушну физичку комуникацију између Републике Српске, новорођенчета, и мајке Србије. Бијељина, од варошице средњег значаја, постаје један од геополитичких чворова неопходних за опстанак Српске.

У ту и такву Семберију долазе Слободан и Мира Павловић, брачни пар из Чикага, а родом из семберског села Попови, са високо амбициозном намјером да оснују нови град, који би физички и симболично пребродио Дрину и спојио Семберију и Мачву, дакле, Српску и Србију. Тај град, Слобомир, је требало да има и свој мост, тзв. Павловића ћуприју, који броди Дрину између Попова и Бадовинаца. Требало је да има универзитет, банку и шта све још не. Иако се сам град није развио на начин на који је планирано, јер му је оближња Бијељина “појела“ потенцијално становништво, мост, универзитет и банка Слободана Павловића стоје.

Колико је Срба у посљедњих 25 година донијело средства из иностранства и уложило их у опипљиве и сврсисходне пројекте у Отаџбини? На прсте се могу избројити. Овај број је апсолутно занемарљив кад се упореди са бројем Срба који су изнијели милионе из Отаџбине, а ни динар нису унијели. А Павловић је уносио, улагао, градио.

У Павловићевом случају, нису значајни само његова воља и улагачки капацитет. У вријеме кад је сам опстанак српског народа западно од Дрине био доведен у питање, и кад је Српска као држава имала још мање загарантовану будућност него данас, Павловић је финансирао објекат вјере у Српску, у будућност и снагу српског народа с обје стране “племените међе“. Ко гради мостове, тај вјерује у будућност и шаље поруку охрабрења онима којима је будућност угрожена. У времену кад се српском народу физички живот рушио, Павловић му је градио нови, вјерујући да неће бити узалуд и ширећи ту вјеру на народ којему је она била пријеко потребна, јер ко би крв прољевао за нешто у шта не вјерује. Вјера коју је подстакло грађење моста преко Дрине у вихору рата је била испреплетена кроз два мотива: “рађамо се“ и “нисмо сами.“ Како би иначе Срби западно од Дрине повјеровали да није само дошао крај старог живота, него и почетак новог?

Павловића ћуприја није био само трећи семберски мост преко кога је ишла роба, шверц, војна помоћ и остало што народу и војсци у рату треба. Она је била симбол уједињења и новог српског почетка.

Док стоји ћуприја, биће бесмртно и Павловићево име, без обзира на то који га српски непријатељи покушали каљати и из којих антисрпских разлога. Чак и да се огријешио о финансијске законе и пословнике, и чак и да није толико провидно да је крив зато што смета рушитељима Српске, Слободан Павловић је српски добротвор, а шта су ови који га хапсе и они за чији рачун је хапшен учинили за српски народ?

У Српској данас постоје људи који су за Додика и они који су против Додика. Трећих, а да су политички битни и гласни, нема. Овако поларизовано стање доводи до крајње суженог гледања на политичку динамику, до крајње неодговорног политичког понашања и до крајње злослутних могућности по Српску. У Српској малтене да нема јавног чиниоца који трезвено и одговорно дјелује. И ако га има, угушен је од стране страначких интереса и јавних дјелатника у њиховом најму. У природној интересној динамици, дошло би понегдје и до преклапања, мијешања и преплитања супротстављених интереса. У Српској је јасно да се ради о неприродној, споља наметнутој динамици која не трпи сиве зоне и неопредјељеност, што говори да није више ријеч о пуким страначким интересима, него о поларизацији карактеристичној за раздобља припреме рушења владајуће клике. Оштра поларизација политичке јавности и друштва је основни предуслов за улазак у посљедњу фазу рушења режима, према превратничким приручницима који можете наћи у свакој америчкој амбасади на свијету.

Павловић је жртва те поларизације и уласка у посљедњу фазу рушења Додиковог режима. Посљедња фаза не штеди никога. Или си с нама или си против нас. Или си с нама или си Додиков. Ако ниси с нама, Додиков си. Проста петооктобарска логика.

На сваком је Србину да извага за себе да ли је Павловић мутни Додиков банкар или градитељ дринског моста наде и српског јединства. На сваком је Србину да повјерује или не повјерује истраживачком “новинарству“ Ал-Џазире, Н1 и сличних “објективних“ гласила.

Да ли је Павловић више добра или зла донио Српској? Од кога је Павловић бољи, а од кога гори? Да ли је Павловић рушитељ или градитељ Српске? И каквим то чини оне Србе који га хапсе и оптужују за привредни криминал у земљи привредног криминала?

Они безгрешни Срби нека се први баце каменом на Слободана Павловића.