Глава у пијеску, Нато у Србији

Од Кумановског мира до усвајања споразума о сарадњи са НСПО и НСПА, Натовим службама за логистичку подршку, Србија, и прије ње СЦГ и СРЈ, постепено долазе под потпуну контролу Сјеверно-атлантског војног савеза. Усвајање још једног у низу проширења формално-правне окупационе моћи Нато савеза на територији Републике Србије није никога требало да изненади, а бога ми ни да пренерази. Да порази, утуче, разбијесни, покрене лавину порука српској власти непримјерених за учтив разговор, али итекако примјерених тој власти – то може и мора. Показивати немоћ и бијес је у реду, чак природно, али немојмо се правити луди и глумити изненађеност.

У том бијесу и немоћи, у оправдано превеликом емотивном доживљају ситуације, пламти расправа на тему потчињавања Србије Нату, која или игнорише или превиђа основна питања везана за однос Србије са Атлантском империјом и њеном војном силом и будућности која из тог односа произилази. Није довољно редати слике бомбардовања, Грделичке клисуре, Кошара… Ко је хтио да види, видио је. Треба неке ствари трезвено разјаснити или бар треба покушати.

Расправља се о уласку Србије у Нато, а ради се заправо о уласку Нато војске у Србију, дакле освајању Србије. Рећи ћете да је то исто. Није исто. Ово прво подразумијева одлуку Србије као политичке заједнице да уђе у Нато, тј. слободу доношења такве одлуке. Ово друго пребацује центар дејства тамо гдје он и јесте, у центру силе, тамо одакле дејство креће, а не тамо гдје се оно завршава. Поступак “остваривања сарадње“ Србије и Нато савеза не креће из Србије, него се на Србији, без њене органске воље, ломи.

Полази се од емотивног становишта на којем држава Србија, са људима који је воде, треба да одбије сваку сарадњу са Натом, а заборавља се да је Нато у Србији, силом, још од 1999. године, и да цивилне структуре Империје управљају српским друштвом и државом у цјелости, укључујући постављање намјесничких режима, још од Петог октобра. И да зато слободе одлучивања и нема.

На режим Александра Вучића многи гледају као на издајнички – иако нико од тих многих није изабран у Скупштину Србије – јер се од њега погрешно очекује дјеловање против српских непријатеља, тј. дјеловање у интересу државе, а заборавља се да Вучић и дјелује у интересу државе, али да држава углавном није српска, јер углавном не служи интересу српског народа, него је само насељена Србима који нису истински слободни да одлучују о свом животу. Држава је онога ко је држи. И колико пута издајник може да изда? Само једном, наравно. Послије тога није издајник, него само непријатељ.

Такође се потпуно игнорише чињеница – чињеница – да је народ Србије, ма колико дезоријентисан, потлачен и поробљен, ипак изгласао, дакле изразио своју вољу, на изборима, какви су-да су, ову власт, овај састав Народне Скупштине, знајући да у њему неће бити опозиције Нато освајању Србије. Сјећате ли се да је народ дао преко 60 посто подршке истој екипи која је предала Косова годину дана раније? Шездесет посто. Шта је тај народ очекивао од Вучића и Дачића него да наставе политику подаништва страној сили, непријатељској том народу? Народ је дезоријентисан, дубоко, али за шта је то изговор, коме је упућен и коме би требало да се ражали над њим?

Нато освајање Србије – да, ради се о освајању, постепеном, прорачунатом, али ипак освајању – траје од Рамбујеа. У Рамбујеу је од Слободана Милошевића тражено мање-више све на шта је напредњачко-социјалистичка влада досад пристала. Не смију се амнестирати ни Првослав Давинић, Вук Драшковић, Борис Тадић, Драган Шутановац, али од тзв. досманлија које је Циа довела на власт се боље није могло ни очекивати. Четири године послије доласка напредњачко-социјалистичке коалиције на власт јасно је да се они од досманлија у погледу поданичког односа према Атлантској империји битно не разликују. Лако је бити војвода послије битке, али да се разликују, зар би узели власт и зар би се задржали на власти?

И врапцима на грани је јасно да од Петог октобра или ниси могао доћи на власт у Србији или ниси могао на њој опстати уколико не служиш интересима Атлантске империје са свим њеним освајачким механизмима. Пристанак на хегемонију Нато војске је био један од битних знакова да вјерно служиш. За српску политичку служинчад је тзв. сарадња значила опстанак на сиси државе и трајање у милости господара, а за господара је сваки нови “споразум о сарадњи“ значио напредовање и утврђивање на терену, српском. Дезоријентација народа је била неопходан компонент освајачког пројекта, јер који би слободан и свјестан народ пустио стране слуге да њиме владају и да њега тлаче и пљачкају?

Са јачима нема сарадње. Има само покоравање. Или отпор, али он није тема ове приче. У српском случају, покоравање је продато као сарадња и овјенчано хљебом и сољу.

Од одбијања Рамбујеа, Србија (СРЈ, СЦГ) је потписала низ тзв. споразума којим се одриче своје војне самосталности и неутралности у користи Атлантске империје и њене оружане силе. Потписивала је и Русија, па шта, рећи ће зли језици. Хоће да кажу да споразуми који дозвољавају Нату употребу државне инфраструктуре, изузимају Нато војнике од кривичног и другог гоњења и ослобађају Нато од било каквих обавеза према држави Србији, нису ништа другачији од споразума које су многе друге земље потписале са овом освајачком силом. Можда и нису. Али другачија је Србија земља од свих тих других којима је Нато наметнуо тзв. споразуме, Ипапе, Софе и ине. Не знам колико се Срба сјећа, али Нато је Србију војно напао, поразио и разорио, отевши јој земљу, побивши јој народ, загадивши јој плућа и тло на дуги рок, и онемогућивши јој привредни развој уништењем индустријске основе. Осим тога, Србија нема снаге, а ни воље, да одбаци потписане споразуме, ако јој се не свиђају, док Русија, рецимо, има. Поређење је смијешно. Али циљ овако злонамјерних поређења је да се потчињавање Србије Нату представи као ништа посебно, као протоколарна ствар, нешто сасвим редовно, ништа око чега би требало да се диже превелика бука. Забога, па сви то раде, зар не?

У Србији, кроз власт, опозицију и невладине организације дјелују људи који желе да прикажу потчињавање Нату као ништа страшно или као нешто пожељно. Да, има таквих који воле Нато, мрзе Русију, не маре за Србију и не крију ни један од та три става. Они не крију ни да их плаћају америчке и западноевропске структуре за финансирање освајачких пројеката. Чак то ставе и на свој вебсајт. Замисли, плаћа те амерички Стејт Департмент, или Њемачки Маршалов Фонд, а ти невладина организација.

Чињеница да такви постоје, дјелују, добро зарађују, добро се виде и слободно се крећу, иако су бројем занемарљиви, говори колико Србија није држава у власништву српског народа. Непријатељ слободно сеири само по покореном, дезоријентисаном народу, а Нато дјелатници по Србији се и не претварају да их је брига за Србију. Такви, нажалост имају циљ: збунити народ до те мјере да ништа не разумије, да не зна ко му је пријатељ, а ко непријатељ, да се око ничега не може сложити и да се ни око једног свог интереса не може ујединити и покренути.

Народ је битан једино кад је организован око својих интереса. Сопствених интереса. Јасно и свјесно. Иначе је безумна маса, одлична за манипулацију, као Срби Петог октобра, а и прије и послије њега.

Нећу рећи ништа ново кад кажем да су обмана и збуњивање рат исто онолико колико је и осиромашени уранијум. Али не очекујемо ваљда да нам непријатељ каже истину, да буде искрен? Ваљда је на нама одговорност да је сами сазнамо, да се одредимо према њој и да сами извагамо гдје је наш интерес, а не да се изговарамо тиме што смо преварени.

Срамота је допустити да те преваре толико пута и да се сваки пут изненадиш. Треба преузети одговорност за своју судбину. Треба препознати и признати чињенице, да би се против њих борио, иначе је борба бесциљна. Ако је јасно да се дезоријентација Србина дешава, да кошта, да убија, не морамо јој још и помагати забијањем главе у пијесак.