Почетно са 11. септембром, 2001. године, бабарога звана Тероризам је заузела примат над свим другим демократским страшилима западног свијета, а и шире. Тероризам се већ одавно у јавности западног свијета не третира као тактика унутар политичке стратегије, већ као смисао дјеловања; не као оружје, него као идеологија; не као метод, него као намјера.
Мени је израз “тероризам“ у контексту у којем се користи мало иритантан, да не кажем блесав, а ако се уозбиљим, потпуно и циљано нетачан. Нервира то што превише говоримо о тероризму, а премало о идеологији која га подстиче, као да је битан сам тероризам.
Тероризам нема за циљ тероризам, него политичку промјену.
И Ал-Каида и Исламска држава, и прије њих Ослободилачка војска Косова (ОВК), Ирска републиканска армија (ИРА), Баскијска земља и слобода (ЕТА) и Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО), да наведемо само неке свјетски познате недржавне “терористичке организације“, су заступале идеологију, а тероризмом су се служиле да би стигле до својих идеолошких циљева. Терористичке ИРА и ЕТА су тражиле ослобађање Сјеверне Ирске, односно, Баскије, испод јарма Велике Британије, односно, Шпаније. Циљ терористичког дјеловања ОВК-а је било откидање Косова од Србије, уз доношење профита појединачним Шиптарима и њиховим политичким спонзорима, а тероризам је био само средство. Друго, једнако важно средство шиптарског сецесионистичког покрета је било лобирање у америчком Конгресу. ИРА је увијек имала своје политичко крило, Шин Фејн. Ако за тренутак заборавимо заузимање страна, игноришемо питање ко је за кога борац за слободу, а ко терориста, и погледамо само однос између идеолошких циљева и средстава којима се одређене идеолошке групе служе, видимо да није одговорно сматрати тероризам, као само једно од више таквих средстава, циљем самим у себи, и да је опасно планирати борбу против тероризма игноришући идеологију у чије име се терористичка дејства врше.
Како спријечити да бомба експлодира и раскомада невин народ ако не смијемо да претпоставимо ко би могао да нас дигне у ваздух и ако морамо унапријед да елиминишемо искуство које нас наводи на предвидимо из ког правца може доћи напад?
Идеологија и њен политички и најчешће прикривени економски циљ су примарни, средства су секундарна. Није битан тероризам, него идеологија под чијим плаштом се организују групе који се њиме служе. Да искористим аналогију из актуелне америчке расправе о укидању слободе посједовања личног оружја, не убија тероризам него политички циљ који се њиме служи.
Док год се развија и распирује идеологија, и док су њени циљеви неостварени, биће и њених сљедбеника који су спремни да себе разнесу у молекуле да би убили, застрашили или на други начин нанијели штету перципираним противницима остварења тих циљева. Ако изузмемо тероризам који непосредно изводе поједине легитимне државне и наддржавне војске, идеологија која стоји иза најкрвавијих терористичких дејстава у 21. вијеку је радикални ислам, а најочитији циљ њених сљедбеника јесте успостављање држава и заједница, у којима доминира ислам као вјера и исламско право као закон, на што је могуће већем дијелу планете. Тероризам је само једно од оружја радикалног ислама, а сам радикални ислам је у неким својим видовима подређен другим политичко-економским процесима, а некад заиста дејствује ка циљевима органски својим.
Нећу рећи ништа ново кад кажем да је у западној јавности радикални ислам, идеологија која стоји иза већине терористичких дејстава у данашњем свијету, не само западном, дубоко потиснут као тема озбиљне и конструктивне расправе и као непријатељ који агресивно напада. Тероризам је неизбјежна тема, али радикални ислам као његов извршилац није. Разлога за овакав став има више, а на површини је од свих најважнија друштвено-либерална тежња да се не увриједи исламска заједница, муслимани као политичка мањина у Европи и САД-у, јер свему мањинском, по либералном схватању друштвених односа, треба да се обезбиједи несметан простор за доминацију над већинским. Чак се улажу велики напори да се ограниче и обесхрабре гласови јавности који упиру прстом у носиоце насилничке идеологије као опасност, умјесто у само чинове насиље. Надразлог је, наравно, тежња да се не наљуте моћни исламски економски и финансијски интереси, дубоко увријежени у европску политику. Они имају моћи да увријеђене масе европских муслимана подстакну на отворен излив бијеса по меким улицама европских градова.
Иако су слабашни, некако невољни и импотентни примјери осуде радикалног, освајачког, терористичког ислама, од стране оних муслимана који тврде да му не припадају и упозоравају да ислам не смије да се поистовјећује са насиљем, истина је да није одговорно трпати све муслимане у исти кош.
Истина је, међутим, и да тзв. умјерени муслимани не могу очекивати да потенцијалне жртве радикалног ислама само зарад њих игноришу опасност од агресивних припадника њихове вјерско-политичке заједнице. Истина је такође и да, уколико умјерени муслимани желе да избјегну стигму, морају да се обрачунају са милитантним представницима своје вјере, показујући тако друштвима у којима желе да живе слободно да ислам није религија насиља, него да у њему и духовно и физички доминирају добронамјерници.
Још је већи императив за политички умјерене муслимане да се организују и огласе против своје радикалне вјерске сабраће утолико што у дејствима радикалних исламистичких група углавном гину муслимани. Терористички напади у хришћанском и јеврејском свијету су незнатни по окрутности и броју жртава у односу на крвопролиће које муслимани наносе једни другима по Ираку, Сирији, Јемену, Нигерији, Сомалији, Авганистану, Турској итд. Важније је то што муслимани масовно убијају муслимане, него како ће у западним друштвима ислам бити представљен и схваћен. Коме је истински стало до ислама и муслимана, тај треба да се бори за мир међу њима самима, а не да ли је неко цртао Мухамеда у Данској. Зар није веће светогрђе кад се кољу Сунити и Шиити, него сатирични цртежи њиховог заједничког пророка, нашкрабани од стане неког беспосленог Француза? Изгледа да за муслимане није и то и јесте оно што кукњаву умјерених муслимана и чини нелегитимном и лицемјерном.
Ипак, та кукњава, нашавши плодно тло у бесвјесној либералној култури Европе и Сјеверне Америке, остварује своје ефекат и ускраћује истини право да народима отвори очи. Да се не би увриједили сви муслимани, западна јавност избјегава да ствари назове правим именом. Ми их зовемо терористима, што само говори о једној од њихових метода, а они су у ствари организације радикалних исламиста, са именима, презименима и циљевима.
Идеологија радикалног ислама је освајач који се, између осталог, служи и тероризмом. Служи се, што је много важније, и економским освајањем, лобирањем, демографском експлозијом и колонизацијом, наметањем исламофилских културних образаца итд.
Ко посједује нафтна поља, купи себи авионску компанију, фудбалски клуб, француског посланика, њемачког министра или шведску владу. Можда и америчког предсједника.
Ко има џамију, регрутује војнике.
Ко зна са хришћанским женама, убаце га у чамац за Западну Европу.
Ко није добар ни за шта друго, опаше се динамитом.
Ко жели да се одбрани од овог освајача, мора да га препозна и призна као организовану политичку идеологију, те да се стратешки одреди.
(Напомена: Не треба да заборавити да се радикалним исламом у великој мјери манипулише из исламских центара економске моћи и у одређеној мјери из немуслиманских центара политичке моћи и да је он донекле и производ и посљедица атлантских империјалистичких освајања и разарања у муслиманским земљама, која трају. Иако потенцијалне жртве не могу имати разумијевања за мотивацију џелата, јесте потребно да се при сагледавању ове непосредне опасности уочи и узме и обзир и чињеница да иза радикалног ислама стоје чиниоци и силе моћније и активније од њега, те да и њих треба кривити и стратешки се према њима одређивати. Као што је тероризам ОВК најнепосредније служио интересима шиптарског експанзионизма, више је служио атлантском империјализму.)
СРБИСТ 