Ако вам ја кажем да сам српски националиста, ви ћете ме, ако припадате већини која је под утицајем либерално-прогресивне атлантске идеолошке матрице, презријети, можда испљувати и дефинитивно изједначити са шовинистом, а можда и са фашистом, а да нећете знати значење ни једног од ових израза.
Либерално-прогресивна матрица је оружје у рукама глобализма, а главни непријатељ глобализма је национализам. Национализам је стуб одбране нације, а глобализам се развија уништењем појединачних нација и поретка заснованог на националним државама, те наметањем новог поретка заснованог на владавини наднационалних структура омеђених дометом интереса наднационалног финансијског капитала, његових новофеудалистичких циљева и новофашистичких склоности и механизама. Прилично једноставно, зар не?
Да бих ја, туђин, владао над вама, морам да уклоним ваше локалне стубове власти. Лакше ми да те газим кад не знаш гдје се браниш и шта је твоје.
Да би се успоставио финансијерски новофеудализам са корпоративним фашизмом као владалачким бичем, а тај процес је добрано одмакао, не може бити националних држава и националистичких идеја које их подупиру. Национализам претпоставља оданост националисте своме роду, отаџбини и држави која служи њему. Глобализам тражи оданост, или још боље зависност појединаца од центра моћи који није из њиховог рода, не служи њиховој отаџбини и интересној заједници, не произилази из ње и нема обавезу према њој. Јасно је зашто се глобализам не може успоставити док је жив национализам, и зашто национализам бива гушен и уништаван од стране свјесних и несвјесних агената глобализма.
Национализам, као и глобализам, нису стања, него тежње. Финансијерски новофеудализам, тј. подјела интересних сфера међу финансијерским интересним групама чија моћ истиче из једног или више центара је стање којем тежи глобализам. Ти центри су успостављени правом и могућношћу производње финансијских средстава, најчешће произвољне вриједности, чији пласман је најчешће подстакнут војном силом коју контролишу играчи блиски и привржени интересима финансијерског центра моћи. Вриједност тих средстава је, како видимо, одређена само и једино могућношћу насилног пласмана.
Национална држава, тј. држава која у већој или мањој мјери припада народу који у њој живи у већини и која почива на вољи и снази тог народа, историјски гледано, је остварење тежње тог народа или заједнице да сам организује свој живот, политичко уређење, унутрашње односе и везе са другим народима, у слободи и без одлучујећег утицаја било кога ко не припада том народу и заједници и није му одан.
Док је национализам унутрашњи порив народне заједнице да сама и слободно одлучује о свом животу, глобализам подређује слободу заједнице интересима глобалних центара моћи тј. доносиоца одлука. Одлуке о нашим животима увијек неко доноси. Питање је колико смо то ми, а колико је то неко други, и колико је наш бољитак у интересу тог другог који доноси одлуке.
Ако је национализам тежња ка снази нашег, а глобализам тежња ка успостављању превласти туђег над нашим, ко би означио национализам као нешто негативно? Наравно, дјелатник глобализма, органског непријатеља национализма.
Како је то најлакше извести? Па, тако што ћеш нагласити његове негативне стране, тј. оне ситуације у којима се у име национализма дјеловало насилно или опресивно, а потиснути из расправе истинске пориве национализма и његове позитивне ефекте и манифестације. Ако си национализам фашистичким методама још свео на степен с кога се његова одбрана не може ни чути јер му је приступ јавној расправи онемогућен, поље ти је широко за испирање мозга било којег интезитета и обима.
Најгоре од свега је што је глобализам очигледно оружје у рукама истих оних интереса који су произвели амерички империјализам, европски фашизам и нацизам, дакле, крупног капитала и финансијерства. Њихов интересни домет се раширио и оснажио толико да зоном у којој су некада рачунали на утицај, војне упаде, меку силу, борбу за предност, они данас владају суверено до те мјере да су у могућности да ту превласт структурално, управно и идеолошки претворе у претечу Замјатинове Јединствене државе. Неки од тих интереса су изникли из националних елита, које су се, ојачане, удруживале у наднационалне. Губећи из видокруга националне интересе, те елите постају непријатељске национализму, чак и ако су изникле из његових оквира, јер се почињу идентификовати са интересима центара моћи који подржавају и омогућавају њихово удаљавање од националног и преводе их, углавном вољно, у регионалистичко, затим у глобалистичко.
Зато национализам не може бити одређен својим самозваним носиоцима, него они њиме. Појединац данас може говорити да је националиста, а сутра окренути ћурак за 180 степени, као што смо видјели међу Србима у блиској прошлости. Појединац може и сматрати и звати себе националистом, а у недостатку свијести о националном живљењу и интересима то у суштини не бити. И то смо осјетили на својој кожи. Све је више омладинских група, нарочито по Европи, који свој погрешно доживљени национализам изражавају идентификујући се идеолошки са њемачким нацизмом и чак залазећи у његове окултне сфере и величајући их. Како може бити националиста Адолф Хитлер чија војска за спас њемачке нације убија Русе на Дону или Србе у Шумадији?
Фашизам није нетрпељивост према национално, вјерски или културно другачијем, како га тумаче разне тзв. антифа групе чија су националисти једина мета. Фашизам је неприкосновена владавина елитних привредних структура и интереса над читавим друштвима, тврдом чизмом орвеловском или хакслијевским диктатом без суза. Да, истих структура које спонзоришу горепоменуте тзв. антифа групе и пујдају их против својих непријатеља националиста. Такве корпоративно-фашистичке замисли виде органски национализам и разумне националисте као препреку и пријетњу.
Али национализам је жив и глобалистичким дјелатницима се жури да га униште прије него што он уништи корпоративно-фашистички модел који намеће финансијерска новофеудалистичка елита. Жив је јер је жива мисао о сопству и о свом народу као својој интересној заједници. А корпоративно-фашистички модел, као и сваки други тоталитаризам, је и политички и економски неодржив ако има конкуренцију. Е, национализам и одржавање интереса народне заједнице изнад интереса страних завојевача је та конкуренција.
Научени погрешно, ви ћете ме презријети и испљувати као националисту. Да сте учили правилно, и ви бисте били националисти и прво се питали шта је добро за вас и за вашу народну заједницу.
Неколико ствари.
Прва је да већина људи појма нема шта би под појмом национализма требало посматрати. Мислим да је твоје објашњење јако добро. Укратко, ако сам националиста то нипошто не значи да мрзим/не волим друге само зато што не припадају мојој нацији. Е сад, већина као већина.. Има и оних који ће овај појам правилно протумачити. Ту долазимо до друге тачке.
А друга је национализам мене као Србина. Рекао си „Национализам претпоставља оданост националисте своме роду, отаџбини и држави која служи њему.“ Ти и ја ћемо се сигурно бар по 2/3 питања сложити на који начин наша држава треба да служи нашем национализму. И сигурно се некада не бисмо сложили :)) Хоћу да кажем да разумни људи увијек могу дефинисати шта је то интерес нације. Некада јако тешко, али могу. Али… Факат је да моја држава не служи мом национализму. И то му не служи у толикој мјери да заједницу доводи у такво стање да му заједница под страним завојевачима дође нешто као обећана земља. Волио бих да могу рећи да претјерујем, али јако смо близу тога. Или смо већ ту. Не знам…
Треће. Претпостављам да ово не читају они који ће те „презријети и испљувати као националисту“. Знам да теби њихов презир и пљувачина у ствари ништа и не представљају (чак напротив), али чисто мислим да њих ово и не интересује.
Четврто. И ја их (мислим на те несрбе наравно) не волим и чак презирем, али мој проблем са мојим српством има много „сушаственије“ корјене, и онда у ситуацији када крајњи исход мојих размишљања у пракси личи на размишљања тих „несрба“ глупо је да много полемишем на ту тему.
Пето. Рекох да нећу много полемисати па нема петог 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала на исцрпном коментару.
Први параграф је самообјашњив.
Други… Запећемо око разлике између “државе која њему служи“ и онога што ти зовеш “моја држава.“ Кад кажем “њему“ мислим на припадника тог народа који је подигао државу да би му служила. Ако му не служи, његова је онолико колико је он у заблуди да је његова. С друге стране, његова је онолико колико он одлучи да је мијења, руши, поправља, преврће. Јер је његова да с њом чини оно што му је потребно да чини. Ово све важи само под претпоставком да тог припадника тог народа који гради своју државу води добра намјера. Интерес нације као организованог народа није увијек исто што и интерес управе над њим, коју зовемо државом.
Држава је оно што држиш, чиме господариш као политичка заједница. Само зато што држава носи име твог народа не значи да је твоја. Узми Србију, јер је Српска лош примјер. Србија српског народа је укинута 1916. године. Ниједна државна творевина у српским земљама до 9. јануара 1992. није била производ организоване борбе српског народа за српски национални интерес. Ниједна. Кад се српски народ борио да изгради Републику Србију? Никад у својој историји. И никад је није ни изградио. То што се она десила није производ организоване политичке борбе српског народа, без обзира на државотворне осјећаје међу појединим политичким групацијама у њему. Сад је питање да ли, пошто се само десила, а нико се за њено остварење није борио, она може бити посматрана као држава српског народа ишта шире од чињенице да је српски народ углавном насељава. Српски народ већински живи и у Црној Гори, па она није српска држава.
Још један угао… Основна одредница државе или, словенскије речено, господарства, је моћ опорезивања. И границе и путеви и војска и полиција и судови служе овој сврси, зар не? Да ли опорезивање у држави Србији служи интересима српског народа? Ако да, онда она у том погледу јесте српска држава, упркос горе наведеним противрјечностима.
Ипак, ако ти процијениш да понашање неке државе у одлучујућој мјери не служи задовољењу онога што ти сматраш интересима твоје нације, онда то није држава, па макар се српском звала сто пута.
Појединцу страни завојевач може бити и добар, народу никада. Сад је питање колико си појединац без народа, а колико припадник народа.
Треће…
Надам се да ће ово читати људи који би били националисти да им није утувљено у главу да је национализам лош и чак они који у суштини јесу националисти, тј. воле своје више него туђе, али не смију да себе тако назову да не би били жигосани. Сретао сам жестоке српске националисте који би те ошамарили да им кажеш да су националисти. Има их и који кажу “нисам националиста, него патриота.“ Ваљда им неко испричао да постоји разлика између нације (родозаједнице, отаџбине) и патрије (отаџбине). Најбоље је кад “патриота“ воли “домовину“ а гади се “отаџбине.“ Тек то је конфузија у глави. Јадна им мајка.
Али некад људима само треба да објасниш да нема чега да се стиде. Проблем је што већина људи прво повјерује онима који их импресионирају из ко зна којег разлога, па онда, ако и тада, разлучују чињенице. Е, таквима је скоро немогуће објаснити.
Да ли ме брине презир оних које ја презирем? Не дај Боже 🙂
Али има много људи ненаучених, нису имали од кога. Већ се више од 100 година, а посебно посљедњих 60-так, Срби малтене не образују ни о себи ни о свијету око себе.
Свиђа ми сеСвиђа ми се