Вече пред пуцње који ће промијенити свијет, Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Данило Илић су посљедњи пут посјетили гроб младића чије их је дјело надахнуло и чија је судбина одредила њихову. Узор Младобосанцима и многим другим националним револуционарима тог доба је био Богдан Жерајић, млади Невесињац који је пуне четири године прије Сарајевског атентата на сличан начин ударио на Хабзбуршку монархију.

zerajicУ фебруару се навршава 130 година од рођења српског родољуба који је, озлојеђен аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине и спречавањем уједињења са Србијом, 15. јуна 1910. године извршио неуспио атентат на окупационог намјесника, генерала Маријана Варешанина, да би потом извршио самоубиство. Жерајић се одлучио на атентат подстакнут писањем Ристе Радуловића, водећег националног радника међу босанскохерцеговачким Србима, у којима Радуловић осуђује пасивност српске националне елите у окупираним Босни и Херцеговини. На Варешанина је пуцао пет пута, на сарајевској Царевој ћуприји, током генераловог повратка са првог засједања новооснованог Босанско-херцеговачког сабора, да би шестим метком пресудио себи, мислећи да је убио непријатеља.

Полиција је Жерајићу одсјекла главу, а тијело сахранила на дну сарајевског гробља, гдје се укопавају самоубице и скитнице. Младобосанци су гроб, ипак, пронашли. Окупаторски полицајци су се касније хвалили да су Жерајићеву лобању користили као пепељару, што је, према недавним наводима писца Владимира Кецмановића, ексхумација Жерајићевих остатака и потврдила.

Жерајић је рођен 1886. у Миљевићима код Невесиња. Био је лично и идеолошки близак Владимиру Гаћиновићу, идеологу Младе Босне. По ријечима Веселина Маслеше, “лична жртва Богдана Жерајића створила је култ. Походити Жерајићев гроб у Сарајеву, значило је бити спреман на исту жртву. А посјете Жерајићевом гробу биле су честе и многобројне.“ Послије Жерајићевог чина, ћелије револуционара су почеле да се организују широм Босне и Херцеговине,  и једна од њих ће, као што знамо, и опалити пуцње смрти у Аустроугарско царство, али и дати знак за почетак дотада највећег рата у свјетској историји.

Принцип је Жерајића поменуо у стиху на зид аустријског казамата у којем ће послије неколико дана и окончати живот:

“Ал’ право је рек’о
прије Жерајић, соко сиви,
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.“

В. Ивковић