Кандидати крајности и залазак америчког куртомуртизма

Не памтим да су неки амерички предсједнички избори носили више важности од ових у којима се тренутно такмичи туце Републиканаца и двоје, односно троје, Демократа. Пратим изборне кампање од 2000. године и никад до сад нисам био изненађен тако масовним одступањем гласачког тијела од праћењa главне, умјерене линије у политичкој понуди, представљене десним и лијевим центром, тј. “естаблишментом“ Републиканске и Демократске странке који штити интересе америчке пословно-политичке олигархије.

Џорџ Буш Млађи је 2000. године тукао Ала Гора на начин на који га је тукао, али не би америчка историја била ништа другачија и да је побиједио Гор, јер су обојица били кандидати из дубоких редова олигархије. Буш је 2004. побиједио још једног пулена олигархије, Џона Керија, знатно убједљивије. И да је изгубио, не би то знатно утицало ни на унутрашњу ни на спољну политику. Многи су мислили да Барак Обама није представник олигархије и да ће се његовим избором 2008. нешто темељно промијенити у америчкој политици. Међутим – мрка капа. Од обећаних “наде и промјена“ остадоше нови империјалистички ратови и пљачке, настављено корачање у фашизам и трговински споразуми који пријете да озваниче тиранију транснационалних корпорација које су се већ одавно издигле изнад интереса иједне национално-државне заједнице на планети. Класични куртомуртизам.

Ове године, највише пажње, не рачунајући кривичне истраге против Хилари Клинтон, привлаче двојица политичких екстремиста, који, бар теоретски, пријете да пољуљају политичку хармонију републиканско-демократског двовлашћа. Степен популарности привредника Доналда Трампа међу републиканским гласачима, и сенатора Бернија Сандерса међу Демократама, је доказ незадовољства које влада у америчком народу. Само незадовољан народ може масовно подржати екстремне политичке ставове, а Доналд и Берни, бар судећи по изборној реторици, јесу политичари сваки своје крајности.

Што је народ задовољнији, више је заинтересован да стање остане онако какво јесте. Колико је вјеровати анкетама, Трампа подржава између 30 и 40 посто упитаних гласача који себе сврставају ближе Републиканцима и конзервативцима уопште. Отприлике исто толико демократски или либерално наклоњених испитаника, тј. вјероватних гласача, подржава Сандерса. То су, релативно гледано, огромни проценти за кандидате чија је реторика екстремистичка.

Није захвално бавити се предвиђањима, јер ако је политика умјетност могућег, изборна комбинаторика је њена млађа сестра. Није важно да ли Сандерс само пали либералну рају и држи је узбуђеном и мобилисаном за Клинтонову, кад ова добије номинацију и уђе у циљну равнину. Није важно ни да ли је Трамп само популистички демагог који нити може нити хоће остварити оно што обећава. Побједа на изборима и управљање толиком земљом су двије сасвим различите ствари. Чак за ову расправу није битно ни да ли је Трамп подметнут да би Клинтоновој олакшао пут до Бијеле куће.

Важно је то што  је амерички народ, са обје стране идеолошког спектра, све љући и све спремнији да посегне за екстремним мјерама.

Ја нешто баш и не вјерујем анкетама које кажу да је популарност Хилари Клинтон међу Демократама 67 посто, али чињеница да преко 30 посто подржава социјалисту Сандерса који говори о радикалној прерасподјели националног богатства, у капиталистичкој Америци је револуционарна. Чињеница да Трампа, чија реторика, ако би била отјелотворена у мјерама, може да произведе револуцију и грађански рат, подржава више од трећине регистрованих Републиканаца, говори о томе колико је народу с десне стране политичког спектра дозлогрдило слушајући и гледајући како им се друштво разара и распада на њихове очи.

Не може се маса мобилисати и успалити реториком с којом се не слаже. Ни Трамп ни Сандерс нису рекли својим сљедбеницима ништа ново, они само говоре оно што велики дио народа чека да чује већ годинама, али се нико није усуђивао да му то каже на тај начин и са такве позорнице. Бијес расте, и оправдан је онолико колико бијесни кажу да јесте. Вође могу да га каналишу, а могу и да га распирују. Једино не могу да га угасе уколико нису вољни и способни да му удовоље.

Трамп и Сандерс имају чак и додирних тачака, али скупине које их подржавају су супротстављене једна другој. Ултралиберали, расне и политичке мањине и њима блиска осиромашена радничка класа која подржава Сандерса стоје насупрот бјелачког хришћанског живља, махом из осиромашене средње и радничке класе конзервативнијег става, који у Трампу и његовој реторици преламања преко кољена види спаситеља.

Главна сличност међу њима двојицом је у томе што их страначки центри моћи, дакле, олигархија, донекле или значајно спутава у односу на њихове против-кандидате. Републиканском центру су сенатори Тед Круз и Марко Рубио далеко подобнији кандидати од Трампа. Демократском центру је, наравно, Хилари Клинтон света крава. Из републиканског центра су се чуле и могућности да се тајно подржи Хилари, уколико не буду могли спријечити Трампа да освоји страначку номинацију. До те мјере оци странке и олигархија која их подржава виде Трампа као опасног.

Главна разлика између Трампа и Сандерса је у томе какву Америку ова двојица желе да изграде, и с тим у вези, ко у сваком од њих види пријетњу свом положају. Олигархија влада тако што има дугорочну стратегију којој уподобљује избор политичких глумаца, који пак ту стратегију народу могу пласирати на оптималан начин.

Горе наведена помисао да би врх Републиканске странке могао да подржи омражену Хилари против Трампа доводи до питања чије интересе у ствари заступа странка; оне страначке базе или оне наддржавне и надстраначке олигархије којој странке и њихови предводници служе као параван или филтер у односима с народом.

Трампови ставови, иако одражавају осјећања великог дијела народа, се косе са стазом којом америчко друштво иде. Трамп, како му каже изборни слоган, жели да поново направи Америку величанственом. Велики дио народа који га подржава то чита као тежњу ка повратку Америке на пут америчког национализма, претежно бјелачког, који се деценијама подударао са економским просперитетом и политичким привилегијама доминантне скупине. Припадници те скупине се, међутим, све више налази на удару својеврсне освете коалиције расних и политичких мањина и Трамп је најближе од свих америчких политичара пришао тачки отворене побуне против таквог стања.

Сандерс, с друге стране, стазом којој је кренула Америка иде мало пребрзо. Ако пословни интереси оличени у моћним транснационалним корпорацијама у догледно вријеме потпуно овладају државом и друштвом, можемо очекивати неку врсту тоталитарног социјализма. Прерасподјела богатства, наравно, не би закинула олигархију, него би се друштво вратило у тзв. Позлаћено доба, илити Доба барона пљачкаша, Рокфелера, Моргана, Вандербилта, гдје се иметак средње класе, а не олигарха, подијели сиротињи тако да масе сиротиње постану задовољније, средња класа физички немоћна, а олигархија судија у одржавању такве равнотеже. Дакле, Сандерс је на правом путу, али радикалност његових мјера, кад би неким чудом ушао у Бијелу кућу, би довела до револуције међу средњом класом много прије него што би олигархија завршила текући процес спремања одговора на такву околност. Зато је неподобан.

Трамп би, с друге стране, заустављајући “напредак“ ка тоталитарном социјализму који су направиле америчке прогресивне снаге финансиране од стране великих корпорација, изазвао побуну немирних, а идеолошки јасно дефинисаних и мобилисаних слојева, који су од тог напретка досад имали ко стварне, ко перципиране користи, те траже још.

Значи, и Сандерс и Трамп обећавају немире, тумбање, можда сукобе, а ипак их велики дио народа подржава. Штавише, они који их подржавају, чине то френетично и острашћено, за разлику од њихових против-кандидата.

Ипак, док се Сандерс надмеће са Клинтоновом и можда нада да ће баба Хилари прије избора завршити на заслуженој робији, Трампов успон поставља Републиканце пред референдумско питање од планетарног значаја. Трамп је кандидат екстремне деснице за предсједника свјетске суперсиле у вријеме њене највеће рањивости у посљедњих 150 година, и у вријеме рушења свјетског поретка на којем је снага те силе почивала. Значи, бити или не бити. Није вријеме за полумјере. Сем тога, година је 2016. и с обзиром на све извјеснију могућност кулминације насилног глобалног престројавања и катастрофичних догађаја који ту кулминацију прате, није најлуђе очекивати да неко као Трамп, који је по својој појави и реторици свакако компонента једног катаклизмичног пакета, и буде номинован и добије изборе.

Пост скриптум: Како завршавам ово писаније, Трамп се помакну још мало у крајност. Наиме, данас га је подржала Сара Пејлин, бивша кандидаткиња за потпредсједника и као и Трамп, једна од најоштрије поларишућих личности на америчкој политичкој сцени са јаком базом међу екстремним конзервативцима, многи од којих су се љуљали између Трампа и умјеренијег Круза.