Божић је уједно најрадоснији и најтежи српски празник. Најрадоснији јер славимо рођење Христово, а најтежи због великог броја тешких погибија и покоља које су задесили српски народ о Божићу.

О једној од њих се скоро уопште не прича.

На Бадњи дан, 1916. године, док су Колашинска и Дробњачко-ускочка бригада војске Краљевине Црне Горе, у снијежним сметовима, срчано браниле Мојковачка врата, водећи одсудну битку против далеко надмоћнијег непријатеља да би обезбиједиле одступницу војсци Краљевине Србије, у помоћ им је пристизала група српских добровољаца из далеке Америке, Црногораца, Херцеговаца, Личана… Био је с њима и један Рус који је дужио ратну заставу.

Не зна се тачно ни колико их је било. Мисли се око пет стотина и двадесет. Пет чета.

Зна се да су били свјежи исељеници који су, на брзину обучени за борбу, одговорили на позив краља Николе да се врате и помогну одбрани животно угрожене и са свих страна непријатељима притиснуте отаџбине.

Послије пребацивања кроз неколико средоземних лука, планирано је било да се искрцају у албанској луци Медови, па на фронт. Иако ће њихова отаџбина већ тог мјесеца бити освојена и поробљена, а судбина народа запечаћена, срце им је играло при помисли да ће не само поново под ногама осјетити тврди динарски камен, него да ће га и својим животима бранити. Није била мала ствар оставити америчке снове, макар они били и почадили од угљене прашине, да би кидисали на аустријски бајонет. На ратној застави коју је носио Иван Рус писало је, кажу, “У бој за народ свој.“

Овој чети ратника, међутим, јуриш неће бити суђен. Надомак обале, у медовском заливу, њихов брод је налетјео на аустријску подводну мину, која га је потопила. Погинуло је више од 350 добровољаца. Преживјело је само њих 164. Иван Рус је донио црногорску заставу краљу Николи, који се спремао за бијег у Италију. Краљ га је одликовао Обилића медаљом.

Сутрадан, на Божић, ће голобради црногорски регрути јуришима на аустријске бајонете јуначки отети славну Бојину њиву од Аустријанаца генерала Рајнера, одбранити Мојковац и отићи у легенду. То је био покољ сам по себи и једна од најславнијих српских ратних побједа, раме уз раме са грчким Термопилима. Али мало ко их данас помиње и слави.

Србо-америчких добровољаца се још мање Срба сјећа. Пред Други свјетски рат, 1939. године, им је, на иницијативу њихових рођака у Америци, подигнут споменик “Ловћенска вила“ на Цетињу. Отад им Српство не одаје почаст.

Расијање које себе зове црногорским, као и тзв. Црногорска православна црква, су показали више занимања за њихов случај.

Од мене, слава им.