У наставку мини-низа “Српство на прегледу“, бавићу се другом српском државом, Републиком Српском.
Српска нема исте проблеме, нити је вребају исте опасности као Србију, па самим тим се не може ни посматрати кроз исту призму. Док Србију постепено комадају на много начина и нивоа, не само територијално, Српска је и 2015. годину провела висећи на ивици опстанка.
Српска је, социоекономски, продужетак Србије, или бар дио исте парадигме, тако да је исти болови муче. Културно, исте се телевизије гледају и на исте се програме бече очи и у Београду и у Бањој Луци.
Шта није исто? Непријатељи Србије су засјели у Београду, дакле унутра, одакле разарају. Непријатељи Српске нападају извана, условно речено, боље се виде и јединственије се на њих реагује, мада је ова 2015. довела од одређених промјена на горе на пољу јединствености реакције. Српска је, наравно, дио отвореног протектората, дакле, отворено и званично окупирана територија у којој се дозвољени вид и ниво политичке самосталности грчевито брани. Окупација Србије није ни отворена ни званична, те се и политичке прилике обликују према тој чињеници.
Највећи проблем Републике Српске је и протекле године био у Сарајеву, гдје сједе појединци и групе чије се све политичке перспективе своде на укидање Српске.
С једне стране, ускоинтересна и на хегемонију усмјерена политика беговске сарајевске чаршије или, што би рекао Џевад Галијашевић, “сећије“, изоштрава одбрамбена националистичка чула српског народа која јасније уочавају непријатеља. С друге стране, “сећија“ још увијек ужива подршку империјалних званичника на Западу и у земљи. С времена на вријеме, кад устреба, понеки за фото-апарата накежени панелиста са западних страна се гласне са пријетећим порукама Српској, увијеним у критике Дејтонског споразума. Можда су и опаснији ови у Сарајеву који сједе по тзв. заједничким институцијама и доносе одлуке од животног значаја за БиХ и Српску. Посљедњом великом одлуком људи које нико у Босни, а богами ни у Херцеговини, а поготово у Српској, није бирао ни овластио да ишта одлучују у било чије име, проглашено је неуставним обиљежавање Дана Републике Српске на Стефањдан, 9. јануара. Срби ће, наравно, пркосити тој одлуци империјалних судија и славиће рођендан Српске гласније и поносније него икад. И треба.
Подсјетимо, Република Српска, тј. Српска Република Босна и Херцеговина, је основана прије некадашње Републике Босне и Херцеговине. Српска је и међународно призната Дејтонским споразумом, којим је Алијина ратна Република БиХ укинута и трансформисана у ову накараду од државе коју смо приморани да трпимо већ 20 година. Тај накарадни Дејтон је данас брана опстанку Српске. Ко се томе могао надати у новембру 1995.?
Какав год он био, морам рећи да 20 година Дејтона није обиљежено на достојан начин, као да данас у Босни никоме није до прослављања годишњице краја рата.
Обиљежено је, међутим, 20 година од догађаја у Сребреници који босански муслимани, земље атлантско-исламске осовине и понеки неуравнотежени Србин називају геноцидом. Не да је обиљежено, него су империјални ктитори накараде од државе настојали да се српска геноцидност нагласи, озваничи и уклеше у камен. Русија је, на срећу, блокирала декларацију српске геноцидности у Савјету безбједности, али је слична резолуција глатко прошла у америчком Конгресу и Европском парламенту, гдје српских пријатеља нема или немају право вета. Српска дипломатија овим акцијама није могла парирати, а нисам чуо ни да је било покушаја.
Ја се не осјећам геноцидним, а ви?
Десило се и нешто симпатично у какофонији сребреничарења. Наиме, премијер Србије Александар Вучић је каменован од стране распојасане и разуларене масе запјењених ходочасника комеморације у Поточарима. Док су вјерни Вучићеви подрепаши по Београду дречали “Атентат!“, родољуби су ликовали и викали “Нека му је!“ Још није сасвим јасно шта је Вучић, који је својевремено позивао на одмазду по пароли “сто муслимана за једног Србина“, очекивао да ће да се деси кад се појави у поточарској маси. Па, Вучићу, нису то Срби да опросте и забораве без разлога…
Напад на Вучића је још једном показао колико се Србија не поштује ни у најближем комшилуку ни у свијету, јер да је поточарском обезбјеђењу било наређено да се Вучићу ништа не деси, ништа се не би ни десило. Да одговорним појединцима у маси није дато зелено свјетло да се фрљају камењем, не би то они смјели на личну одговорност. Али, шта може да ти се деси ако бациш камен на премијера Србије? Ништа, наравно.
Рекох већ да је је ова 2015. довела до одређених промјена на горе на пољу јединствености реакције. Пред опште изборе 2014. године, по први пут смо чули оптужбе да је једна српска политичка опција у Српској “про-босанска“. Иако је сам Милорад Додик у не тако давној прошлости означен као српски издајник и човјек Запада, дошло је вријеме да он оптужује своје противнике за издају интереса Српске. Ипак, Додикова националистичка реторика којом пркоси Сарајеву и “креше у брк“ завојевачу му и даље доноси поене популарности бар међу Србима интересно неупетљаним у страначка гложења. Таквих је, нажалост, све мање.
Савез за промјене, коалиција странака које немају заједничких циљева осим рушења Додика и СНСД-а с власти, се, у настојању да буде против Додика па ма колико то коштало, опасно приближио тачки с које може да сруши и Српску с Додиком. Као и у Србији, колач се смањио, све је мање простора да сви мешетари преживе. Иако је прије пар година изгледало да је суживот између двије најмоћније странке, СНСД-а и СДС-а, био могућ усљед незваничне подјеле власти по којој је СНСД владао републиком, а СДС доминирао локалом, од формирања Савеза за промјене пред прошле изборе, а и од прије тога, та равнотежа више не постоји. А кад не постоји равнотежа, питање је времена кад ће тежина једног да превагне, а други да се сруши са клацкалице. Проблем је у томе што је баш та равнотежа Српску чинила јачом и што неуравнотеженост може да је сруши.
Најгоре од свега је то што се расправа о томе ко је вјера, а ко је невјера, и не води ни на какав озбиљан начин. Динамика односа се свела на класични куртомуртизам; отимачина око власти, јавних предузећа и других извора страначког и личног финансирања је и реторички и практично потпуно бацила у запећак интересе Српске. Изгледа као да би и једна и друга страна рођену мајку, а камоли Српску, продала за кило власти и добитак на јавном надметању, односно, “тендеру“, како то воле да називају савремене Феме опанчарке, које доминирају јавним простором. Можда је једина сретна околност чињеница да је јасно и једној и другој страни да им је аутономна Српска колико-толико брана од Сарајева и да ње нема, ни мрве под асталом им не би остало.
Резултати избора 2014. су продубили оштре подјеле не само на политичкој сцени него и друштву. Чини се да се између присталица предсједника Додика и оних који му се противе јаз продубио до мржње. На интернет форумима нема конструктивних расправа, него мржња сијева и обасјава. Пошто нема невиних, а свако свачије гријехове зна, све приче се своде на блаћење оног другог најцрњим епитетима заснованим на реалним искуствима и најчешће сасвим заслуженим. Библијски принцип првог камена овдје није чинилац уопште. А камоли “балван у оку свом“. Управо супротно. Што је већи балван у оку твом, већом се стјенчугом баци на оног другог грешника.
Размирице потпирује, а и најбоље илуструје ривалство између двије најјаче медијске куће у Српској, режимске РТРС и анти-додиковске РТВБН. У овом односу новинарство је давно замијењено навијачком бакљадом.
Има ту сличности са Србијом, али у Србији су политичке подјеле ипак много више идеолошке. Србија се дијели на националистичку, еуропатско-натистичку, тутумрачко-напредну – ипак ту има неких линија. Српској би у средишту политичког спектра као основни оквир требало да стоји њен положај у односу са центрипеталним Сарајевом, али то је случај све мање и мање. Умјесто тога, политичка сцена се дијели на двије бројчано и материјално доминантне, а идеолошки безличне скупине политичких хијена, које несумњиво имају родољубивих осјећања, али им их је перманентно политичко крвопролиће отупило и унаказило.
И док Срби воле Српску, а мрзе једни друге због различитости партијских књижица, неспретно и аматерски се намјештају политичке афере, банке колабирају под теретом страначког “наслањања“, а преосталим јавним предузећима странке настављају да владају дахијски. Докле ће се моћи тако, не знамо, али математика је неумољива. Гдје је запослено 2000 радника, а привређује 800, ту се броји ситно.
Све ми се чини да се опет “спуштавамо“ низ оно Селим-пашино уже из Горског вијенца.
СРБИСТ 