Српство на прегледу: Србија, 2015.

Година 2015. Србима није донијела ништа добро, осим ако вјерујете изјавама Александра Вучића.

Ја сам предвиђао и горе, а ја сам реалиста.

У самој Србији је све горе. Стандард је све нижи, телевизија све гледанија, проститутке, робијаши и полусвијет све веће звијезде. Проститутке су звијезде, новинари проститутке, керамичари министри, на власти је све више људи који би требало да буду на робији… Мислим, ту добра бити не може.

Све је теже не бити уз власт, а све је мање мјеста у власти јер је колач све мањи. Дугогодишња пљачка је “доћерала цара до дувара“. Међународни монетарни фонд у потпуности диктира фискалну политику Србије и то се више и не прикрива. Преживљавање српског радника у јавном сектору и пензионера у потпуности зависи од бјелосвјетских зеленаша и њихових домаћих сарадника који у чистим одијелима и кожним фотељама отимају зарађен живот. О већ распродатом и раскрчмљеном се више и не прича, то је била жвака за напредњачког гласача 2012., него је сад запело око оних дијелова привреде које ни једна земља којој је стало до независности не продаје – енергетика и телекомуникације. Србија, додуше, одавно не даје знаке да јој је стало до независности, те јој је зато и остало малтене ништа од исте.

Некад се пљачкање једне земље дешавало нагло. Улети туђа војска, попали, побије, силује, однесе, одведе и остави спржену земљу. Данас је све напредовало, па и механизми пљачке. Иако се више прича о “одрживом развоју,“ глобално заступљенији политичко-економски феномен је одржива пљачка. Значи, мало ми је да те опљачкам једном; морам да осмислим механизам да те држим у животу и пљачкам редовно и дуготрајно, а да ти мислиш да имаш избора, чак и да ти се пусти да се опиреш мало за добро потпуне обмане.

А пљачка се наставља на више нивоа и из више праваца. У 2015., на овом пољу предњаче интереси које за добре паре заступа Тони Блер, углавном арапски, којег је Вучић унајмио за једног од својих савјетника којима нико не зна ни опис посла. Да не причам колико је понижење за Србију да њен народ плаћа свога џелата. За разлику од Алфреда Гузенбауера, Франка Фратинија или Доминика Штрос-Кана, чија улога није ни била оправдавана, Блеров посао је Вучић чак покушао описати, тј. оправдати некаквом потребом за ефикаснијим пословањем Владе Србије. Генији су смислили некакве “деливери јуните“ (delivery units), илити “јединице за испоруку“ (бољи је превод “јединице за реализацију,“ али “испорука“ далеко тачније описује њихову конкретну сврху). Е, те “јединице“ је требало да “испоруче“ оно што Влада Србије на челу са Вучићем није била способна да “испоручи“. Нико више о томе не прича, као што нико више не помиње ни младог и неискусног министра Лазара Крстића, “генија са Јејла“ који је дошао, видио, одрадио и вратио се у гаражу из које су га испаркирали.

Једноставно, у Србији лаж и обмана престижу једна другу муњевитом брзином. Мали је и интернет да све то стане и да се сагледа. Комичари и надреалисти немају шансе да се наругају стварности на духовит начин јер стварност је надреалнија од комедије.

Док у Скупштини Србије сједе скоројевићи и тутумраци, Европска унија у потпуности диктира законодавну политику, а отварање н’ак’их
поглавља се у вијестима третира као Гагариново слијетање на Мјесец. Да, наравно, Гагарин није шетао по Мјесецу, јер није ни кренуо на Мјесец, као што ни Србија неће ући у ЕУ, јер је тамо нико и неће. Да је хоће, досад би је примили. Реално. (Сад каже Стенли Кјубрик да ни Армстронг и Олдрин нису шетали по Мјесецу, него да је он све то режирао. Ђаво ће га знати…)

Отварање поглавља је начин да се Србија држи везаном за један политички правац којему ће све подредити, али којим никад нигдје неће стићи. Њиме ће тетурати и бауљати и бити сасвим растурена, опљачкана и што је најважније, спријечена да крене неких другим путем. Док год је Европска унија “ваби“ поглављима, на власти ће се моћи одржати безалтернативне еуропате. Стратегија је то, није је лако провалити ни паметнијима од Влаха. А шта пише у новоотвореним поглављима, нарочито у фамозном 35., боље да не читате, због чира на желуцу.

Одређен проблем, ипак, јесте настао довођењем на власт напредњака, који чак и са масовним прелијетањем демократа ових-оних, урсоваца, Чединих елдепеоваца немају довољно кадра од стручности и прије свега поуздања да ће пљачку обављати ефикасно и дискретно. Буљуци тутумрака су се пришљамчили “побједничкој“ екипи, као и неколико пута раније, али чињеница да си власт не значи да знаш шта с њом да радиш. Још мање значи да знаш да ефикасно управљаш. Мене кад би набили у аутомеханичарски канал и дали ми врхунски алат и најнапреднију дијагностику, ја и поред најбоље воље даље не бих имао појма шта треба да радим. Тако и керамичар који постане министар одбране или власник печењаре који постане директор енергетског конгломерата. Наравно, он и није ту да зна, него да не зна.

Увијек се сјетим Маринка Маринковића, лика из легендарног романа Јанка Веселиновића “Хајдук Станко“’. Тај Маринко је био познат као турски измећар који се понижавао дотле да је скупљао мрвице дувана који испадне Турчину из чибука, па га је ага држао као свог човјека од повјерења у српском селу којим је управљао, јер не може се владати окупираном земљом без вјерних сарадника из народа.

С друге стране, смањио се колач, као што рекох, и било је лакше и крчмити Тадићевим тутумрацима него овим Вучићевима. Зато – “јединице за испоруку“… Не вјерују више ови у Берлину, Бриселу и Дубаију да у Србији има ко да правилно “испоручи“, па су морали послали своје опробане стручњаке, који ће услуге, наравно наплатити и од газда и од Србије коју су послати да пљачкају. Док су магарцу ноге у блату…

Медијском сценом настављају и чак појачавају своју доминацију експозитуре империјалних корпорација са дубоким коријенима у њиховим државним службама. Тако је највећи медијски магнат у Србији улагачки фонд ККР, чији је предсједник осрамоћени амерички генерал и бивши шеф Централне обавјештајне агенције, Дејвид Петреус. ККР је власник највеће кабловске мреже СББ, као и Сиененове испоставе за Балкан, Н1, којему је низом политичких маневара препуштен, тј. очишћен, некадашњи идеолошки простор који је заузимао Б92. Од ККР-а, преко швајцарског Рингијер Аксел Спрингера, у којем ККР опет има власнички удио, па до замршеног власничког склопа који стоји иза ТВ Прва и Б92, утицај на српске мозгове врше странци. Што пропусте странци, дочекују домаћи, режиму блиски мешетари сензационалистичким информацијама и ниским страстима, као што су власници РТВ Пинк и водеће таблоидне креатуре зване Информер. Рупе које у бомбардовању безвриједним садржајем остану иза ове обмањивачке машинерије попуне разне тзв. невладине медијске екипе – новинари истраживачи, замислите – чије вебсајте красе печати Отвореног друштва Џорџа Сороша или америчких владиних служби као што су Национална задужбина за демократију (NED) и Америчка служба за међународни развој (USAID). Како можеш бити невладина организација, а плаћа те америчка влада, није ми јасно. Њихов главни задатак је да правовремено, пред важне одлуке, подбоду Вучића и подсјете га да је отирач.

Народном мудрошћу речено, од зла оца и од горе мајке. Ко све обавјештава Србију, добро и зна за себе.

Елем, старлетизација, таблоидизација и у-здрав-мозак извјештавање су у 2015. години достигли врхунац, али ја контам да могу и боље. Мислим, шта и ко ће да их заустави? Па, народ по фејсбуку френетично навија за Змаја од Шипова против Екрема Јеврића и за Кристијана против не знам више кога.

Година 2015. је при крају била и година када је сасвим и потпуно огољена и обмана везана за Бриселски тзв. споразум, којим је српска окупирана покрајина Косово и фактички предата Шиптарима. Има Срба који чине грешку и говоре о “независности“ Косова. Не може Косово бити независно, нити га може споразум са Србијом таквим учинити. Косово је окупирано од стране Сјеверно-атлантског војног савеза и полицијско-судске машинерије Европске уније, те као такво може бити независно само од Србије, што примјеном Бриселског тзв. споразума јесте постало.

Од свих лажних премиса постављених у Бриселском тзв. споразуму, најопаснија, она о Заједници српских општина, се испоставила као шупља двије и по године послије свих раних упозорења. Она у ствари никад ништа није ни обећавала, али сад, пошто су Шиптари окренули леђа тзв. споразуму из којег су добили све што силом нису могли отети, видимо да ЗСО ни онаква недоречено поразна, каква је на папиру парафирана, никад није била планирана да се успостави. Неки су изненађени, а неки смо то и очекивали, не зато што смо мудри, него зато смо одбили то ненавидјети. Углавном, Срби на Косову и у Метохији немају више никакву заштиту осим оне коју сами договоре са Шиптарима, а шут се с рогатим нема шта бости.

Сјеверно-атлантски савез је своју окупацију Србије пренио на виши ниво, намећући Појединачни акциони план за партнерство (IPAP – Individual Partnership Action Plan), који се објективно сматра “посљедњим кораком до придружења“. Наравно, НАТО не придружује, него као и свака друга освајачка сила – осваја. Јаки и слаби никад не улазе у савез, него у господарске односе различитих интензитета. Андреј Фајгељ, српски родољуб из Новог сада, био је ухапшен кад је оштро критиковао Вучићев дочек генералног секретара НАТО савеза, Јенса Столтенберга, хљебом и сољу, најсветијим српским домаћинским гестом. И мене је ово збунило; је ли НАТО у Србији окупатор или гост?

Шта се још десило у 2015.?

Изведена је и једна акција врло несвојствена Србима: интернет кампања против пријема шиптарског Косова у Унеско. Како тврди вођа хуманитарне организације 28. Јун из Канаде, Филип Филипи, акцију су започели он и режисер Борис Малагурски, али ће успјех себи приписати појединци из српске власти, конкретно, медијски савјетници предсједника Томислава Николића. Кад се ради о акцији типа #NoKosovoUNESCO, далеко сам склонији да повјерујем да иза ње стоје људи са одређеним маркетиншким дејством иза себе, као Филипи и Малагурски, него Томини љепиоци изборних плаката. Елем, то и није толико битно, нити се може измјерити сам ефекат акције на гласање у Унеску. Ипак, сама масовност и мобилизација српских вандржавних интернет капацитета, које је ова акција произвела, је велики успјех, посебно кад се она супротстави океану учмалости, безидејности и непродуктивности српске интернет заједнице у другим случајевима. А њих је и ове године било напретек.

Иако је Русија ударила вето на резолуцију о геноцидности српског народа, везану за двадесетогодишњицу дешавања у Сребреници, слична осуда је прошла и у Европском парламенту и у америчком Конгресу. Организовано дејство српске јавности је изостало у сва три случаја. Тишина је била заглушујућа. У таквој атмосфери је акција #NoKosovoUNESCO била прави тријумф гласности.

И за крај овог писанија, прекратког да у њега стане све што треба, а предугог да би га неко читао, треба поменути и настављени развој још једног феномена без преседана: скупљање добротворних прилога преко друштвених мрежа и телефонских порука је преплавило интернет до те мјере да је једноставно немогуће одредити коме је помоћ стварно потребна и коме је прече дати. Ипак, да постоје статистичке службе, било би занимљиво израчунати гдје оде више пара од телефонских порука: болесницима или “ријалити“ емисијама у којима гледаоци путем скупих телефонских порука гласају за своје фаворите у пјевању, псовању и гологузости.

И ако нисте купили стан у Београду на води, по’итите, што рекла моја покојна баба, разграбише се. Јес’ очију ми, обећ’о Вучић, часна напредњачка.