Од свих крсних слава, Срби најчешће славе светог Николу Чудотворца Мирликијског. Дјеци им поклоне за Божић – коме је то обичај – доноси Дјед Мраз. У ствари, у зависности од тога гдје живе, српска дјеца поклоне, односно пакетиће, од Дједа Мраза добијају и поводом Нове године. Не знам да ли је овај обичај својствен свим народима који су изашли из атеистичког комунизма, али знам да није традиционално српски. Многи Срби, напрасно освијешћени, рећи ће да Дјед Мраз није српски дародавац, него да је то Божић Бата, којег неки укрштају са светим Николом.

santa1

У највећем дијелу западнохришћанске традиције, у којој божићно поклањање игра значајнију улогу него у источнохришћанској, поклоне доноси свети Никола, којег је амерички конзумеризам, предвођен Кока-колом, пресвукао у црвено-бијелу модну комбинацију* и сада читав хришћански свијет, свако о свом Божићу, обећава дјеци упад кроз димњак бјелобрадог чиче са великим стомаком, којег су ирваси донијели на летећим кочијама са Сјеверног пола, и који ће их обрадовати поклонима испод јелке на Божић ујутру.

У традицији америчких хришћана поклоне доноси свети Никола, Saint Nicolas илити Santa Claus, искварено холандско Sinterklaas. Наравно, само дародавање, према доминантном наративу, долази од легендарног обичаја историјског светог Николе, хришћанског епископа у Малој Азији, који је, као богато сироче, о Божићу тајно дијелио поклоне сиромашној дјеци. Легенда о дјечаку Николају из Патаре, који ће постати епископ Мир-Ликије и један од оснивача халцедонског хришћанства**, се очито надовезује на библијску причу о три мудраца са Истока који носе поклоне новорођеном Христу. Коријени те приче, као и коријени самог Христа, су по тумачењима многих предања стари колико и људска историја.

troyka.jpg.attЛик Дједа Мраза, којим су совјетски и југословенски комунисти званично успоставили традицију давања новогодишњих пакетића дјеци, у ствари потиче из руско-нордијске легенде повезане са богом Одином. Данашњи западњачки, црвено-бијели, конзумеристички свети Никола је такорећи маркетиншки савршена комбинација хришћанског мотива божићног дародавања оличеног у дјелима Николаја Мирликијског и легенде о нордијском Дједу Мразу који живи на леденом сјеверу са ирвасима и патуљцима који читаве године пакују поклоне.

Зар није чудно то што се обичај божићног дародавања није значајно примио код Срба, народа који можда више него иједан други слави и вреднује светог Николаја Мирликијског? И кад се божићно дародавање почиње примати међу српском буржоазијом краја 19. и прве половине 20. вијека, поклоне не носи свети Никола, него тзв. Божић Бата, Николајева копија грешком тако названа. Кажем грешком, јер то име потиче из пјесме Јована Јовановића Змаја који не говори ни о каквом Бати, него каже да “Божић, Божић, бата,“ тј. да ступа, да му се чују кораци, да долази. Пјесма иначе лирски дивно описује предбожићно расположење у српском дому, и не помиње поклоне.

Значи, данашњи Срби својој дјеци путем Дједа Мраза дају поклоне за Нову годину, усвајајући тако једну конзумеристичку традицију започету међу западним хришћанима, који својој дјеци у ствари поклоне дају за католички Божић, 25. децембра, а путем изобличеног светог Николаја, ранохришћанског епископа и једног од најпоштованијих светаца код Срба. Дакле, Срби, који толико поштују светог Николу не налазе за сходно да њега успоставе као носиоца једне прилично лијепе традиције, на страну турбо-комерцијализација. Част изузецима, којих има, наравно.

Проблем и јесте у томе што једни мисле и раде овако, други онако, трећи на неки трећи начин. Ни у овом случају Срби немају јединствену традицију. Не дај боже спровести анкету, ко зна колико би се различитих обичаја везаних за Дједа Мраза, Божић, светог Николу и дародавање нашло код Срба. Вјероватно ће се наћи неки који праведнички тврде да је један начин једини правилан, али чак и да јесте, ако га не упражњава бар већина народа, о чему ми причамо? Наравно, недостатку српских државних и друштвених стубова који могу да уобличе и диктирају културни садржај, народу преостаје да се довија, шара и лута, као и у погледу многих других ствари.

Ипак, треба се изјаснити о својим погледима и ударити темеље ако не за стандард, а оно бар за расправу на ову тему.

Ја сматрам да српска дјеца треба да отварају поклоне за Божић 7. јануара, чим доручкују, и да се уче да им поклоне оставља свети Никола, свети човјек са дугом бијелом брадом који награђује њихову дјечију невиност и смјерно понашање. Тако се у исто вријеме на значајан начин наглашава наша припадност хришћанском свијету, одбацујући атеизам комунизма, и са ставом се учествује у неизбјежном, скоро присилном конзумеризму, који се боји и пресудно означава елементима српског православља.

А можемо као и досад, како је коме ћеиф…

Ово је само до нас, можемо све што хоћемо.

*Николину црвено-бијелу одјећу, умјесто дотадашње зелене, је у ствари први увео један други произвођач слатких напитака, Вајт Рок (White Rock Beverages). Моћнија Кока-кола га је нешто касније таквог присвојила и маркетиншки усавршила.

**Легендаран је његов шамар александријском свештенику Арију који је на Првом никејском сабору заступао догму да Исус јесте Син Божији, али да није једносуштан и једнак са Оцем. Арије ће постати један од оснивача Аријанисма, облика хришћанства који ће неколико вијекова доминирати Југоисточном Европом, Малом Азијом и Левантом.