Причам са другом из гимназијских дана који се недавно доселио из Српске у Сједињене државе, и жали се како, док се припремао за долазак, интернет претрагом није могао доћи ни до каквих битних података о животу српске заједнице у Америци, установама које опслужују заједницу, сналажењу свјежих досељеника, школовању дјеце, запошљавању и слично.

Наиме, добио је зелену карту на лутрији, и одлучио да доведе породицу у Америку. Изабрао је Милвоки углавном зато што тамо постоји школа на српском језику, и сва сазнања су му била заснована на разговору са познаницима и пријатељима. Било би му много лакше, каже, да постоје установе, програми или форуми који се баве размјеном искустава и давањем савјета новим досељеницима, као и олакшавања транзиције нових досељеника у америчко друштво.

Шта да му одговори човјек на ово? Нема, брате, знаш какви су Срби, само се дијеле и гложе. Солидарности има, милосрђа има, пријатељства има, али што се тиче програма и организације – мрка капа. Има кафана и пијанки, окретања на ражњу, мада све мање, и чак сушимо месо, киселимо купус и печемо ракију. Има и фолклорних група и школа српског језика. Дакле, има културе. Али незнатан је број служби које се програмски и пројектно баве већим и насушнијим питањима. И кад постоје, нису интегрисане ни у какву структуру већег профила која би била препознатљива и ефикасна.

Прве српске организације у Америци је оснивала радничка класа – рудари и индустријски радници Питсбурга, рибари Галвестона – у сарадњи са Црквом. И потреба и организације настале из ње су биле национално-социјалне. Наиме, рудар погине, што је било свакидашњица и треба му платити сахрану или превоз у отаџбину. Скупе се паре, па се неко сјети да оснује заједнички фонд за овакве потребе. Из фонда израсте осигуравајуће друштво и тако редом. Тако је настаo Српски народни савез у Питсбургу давне 1901. Али тада је српска заједница у Америци социо-економски била далеко хомогенија него данас. Па и тада је на пар хиљада Срба знало доћи по 5-6 удружења.

И рударима или ливцима челика који су имали јасан заједнички интерес је било тешко окупити се, а како тек данас саставити за један сто универзитетског професора, банкара, грађевинског предузимача, камионџију и чистачицу, и очекивати од њих да склопе споразум о заједничком интересу? Тешко је наћи заједнички језик људима који имају врло мало заједничког интереса, тј. ако им је припадност Српству једини пресјек идентитета. Још ако је та припадност Српству нејасно, субјективно или слојевито дефинисана, као што сам покушао описати у расправи Постоје ли Србо-американци?, јасно је колико је тешко усагласити се. Зато ми се чини да до усаглашавања и каквог-таквог заједничког наступа дође само код великих националних криза, тј. кад смо нападнути као Срби, српски идентитет постане кључни везујући чинилац. У другим временима, он губи на битности.

Разуђеност социо-економског профила, исељеничког искуства и степена асимилације је само један од проблема.

gracanica500_500Други велики проблем је постојање организације која природно заузима мјесто објединитеља исељеничке заједнице, али не врши службу коју то мјесто подразумијева и захтијева. Погађате, ради се о Српској православној цркви. Кад вршилац дужности постоји, а не врши дужност, онда на мјесту те дужности остаје празнина коју нико не попуњава и важан посао који остаје необављен. Простор је заузет, али из њега се не дјелује у правцу вршења задате функције. Тако долази до парализе заједнице која зависи или се ослања на ту функцију. Као кад имаш мајку која не обавља посао мајке, а нико је не може замијенити.

Ко мисли да је једина функција Цркве богослужење, тај треба да загрије столицу и прочешља српску историју, те да се подсјети Саве Немањића, Чарнојевића, цетињских владика, Стратимировића, проте Матеје, Богдана Зимоњића, Момчила Ђујића и силних других. Да се Немањин Растко, тај најзначајнији Србин који је икад живио, мање бавио политиком и државом, а више богослужењем, не би било ни династије, ни државе, ни Светосавља. Можда неке вјерске установе могу себи и приуштити да не буду политичке организације, мада ја не знам за такве, али српске Цркве што се тиче, то нити је било, нити бити може. Кад кажем политичке, мислим на развој активних друштвено-политичких програма који окупљају народ, служе му и оснажују га као политичку заједницу.

Свештеник је, у нормалном поретку величина, прво организатор и предводник народа у животу и друштвеном раду, па онда духовни вођа у молитви. С ким ћеш се Богу молити ако ниси окупио народ? А препустити народу да дође ако и кад може, и заснивање будућности организације и вјере на таквој “стратегији“ је крајње неодговорно, посебно у вријеме кад Цркву потресају незапамћени скандали који јој подривају и темеље и вјеру народа у њу.

Црква је једина преостала политичка организација која обједињује све преостале Србе и природно би било да је она на челу политичког дејства Расијања, али није. Она, у свом децентрализованом облику, утиче на вјерске и културне прилике у заједници и често јесте с пуним правом на челу културног развоја локалних србо-америчких заједница, али чињеница да Срби у Америци не остварују никакав политички утицај и имају врло слабе до никакве друштвено-политичке програме нас тјера да упремо прст осуде у најизразитије профилисану организацију међу нама, нашу Цркву.

Трећи врло битан чинилац недовољној развијености друштвено-политичких капацитета србо-америчке заједнице није настао нашом кривицом. Наиме, некад је исељеник био исељеник; писмо мајци је путовало мјесецима, а одговор на њега се чекао још толико. Данас се сваки српски исељеник чује и види са најближима у Отаџбини и по неколико пута на дан, ако хоће и ако има времена. Прије експлозије у развоју информативних технологија, Срби у исељеничким заједницима су били упућени једни на друге и за помоћ, и за вијести и за лијечење носталгије, и у весељу и у жалости. Данас се већина таквих потреба може задовољити без интегрисања у етничку заједницу, те је етничка заједница мање потребна и мање битна. Ријечју, не требамо више једни другима, јер шта ћу ићи у црквени дом или кафану да се видим са Србима кад су сви на Фејсбуку. То се не дешава само Србима.

Ипак, постоји ту један елемент који нас опет враћа немању основних установа и платформи за друштвено-политичко дјеловање. Тај мој школски друг је управо на интернету тражио информације које би њега и његову породицу припремиле на крупан корак у животу, пресељење у Америку, и није их нашао. Кад нема установе, нема ни друштвено-корисног рада који би она обављала, па да јој не знам какву информативно-технолошку платформу понудиш. Друштвене мреже су управо на важан начин поспијешиле, учиниле лакшом, комуникацију и информисаност, али се србо-америчка заједница на мало начина окористила тиме.

Већина српских исељеника се ипак снађе у туђини. Школски је вриједан момак, зна на чему је, и неће бити зиме, али боље би било да је могао покуцати на нека врата иза којих би га чекао програм прилагођавања, савјети, литература, мрежа, платформа за напредовање…

Рече један лик у једној америчкој серији како гдје год се саставе три Енглеза и поведу разговор, оснују удружење. Ваљда зато неки народи владају свијетом, а неки нестајемо.