janicariКад су Турци хватали аџеми оглане по српским гудурама и градили од њих јањичаре, тј. војнике свог царства, Срби те јањичаре нису тада звали Расијањем (нити Дијаспором, за оне који се данас гаде српских ријечи). Нису ни силни аустријски граничари, Срби Крајишници, сматрани Расијањем, иако један дио њих јесте назван Пречанима. Нису ни они који су за генералима Шевићем и Хорватом отишли чак до Дњепра и Дона и послије једног покољења постали Русима сматрани Српским Расијањем. Можда је тада та категорија била небитна и можда су прилике биле такве да је малтене свеколико Српство постало Расијање, расијано од Јадрана до Дона и од Солуна до Алпи.

Кад је Димитрије Давидовић  у Бечу покренуо “Новине Србске,“ то прво српско штампано гласило је било издање Расијања, а не Матице. Кад је руски гроф, Херцеговац Сава Владиславић подстакао и помогао Божићни устанак у Црној Гори и Херцеговини 1711., који ће бити искра у камену обнове српске државности и који ће Његош овјековјечити у “Горском вијенцу,“ било је то дјело Расијања. Кад су, рецимо, бокељски трговци из Трста несебично и здушно финансирали Карађорђеву буну, и то је било дјело Расијања.

Да је неко питао Алексу Шантићу шта су постали они херцеговачки муслимани којима је пјевао “Остајте овдје,“ вјероватно би рекао да су и они Српско Расијање. Већ трагачи за златом у Колораду и Калифорнији и копачи угља у Пенсилванији постају право Расијање и ударају темеље оном дијелу Српства које ће Матица тако и називати, а које данас, по слободним процјенама, често претјераним јер тачних података нема, броји два до три милиона људи.

Paige_MРасијање су били и Тесла, и Пупин, и амерички јунак са Гвадалканала, маринац Мичел Пејџ, и амерички јунак из Вијетнама, пилот Ленс Шијан, и легендарни глумац Карл Малден и силни други… То је само у Америци, а Америка је била само једно од одредишта српског исељавања.

Београдски дневни лист “Вечерње новости“, у извјештају из јула, 2015., наводи податке Народне Банке Србије по којима је у 2014. Расијање послало 2,6 милијарди долара у девизним дознакама, “што је знатно премашило ниво страних инвестиција у српску привреду у истом периоду.“ Извјештај, који се ослања на процјене Привредне Коморе Србије, даље наводи да је од 2001. до краја 2012. “у Србију из дијаспоре стигло више од 34 милијарде евра по основу дознака, док смо у истом периоду привукли око 19,5 милијарди евра страних директних и портфолио инвестиција.“

Ово су бројке које важе само за Србију, а кад се у њих укључе Српска, Црна Гора и Срби у околини те три матичне државе, оне прилично расту. Чули смо толико пута да српски политичари обећавају страна улагања, и чак заснивају читав изборни програм на томе, а кад сте чули да исти обећавају механизме организовања Расијања и програмске и пројектне сарадње са истим?

Како се данашњи допринос Расијања мјери са напорима Мехмед-паше Соколовића, најмоћнијег српског исељеника свога доба, тешко је израчунати, али је непобитна чињеница да је Расијање кроз читаву послекосовску српску историју играло важну улогу у очувању и развоју Матице. Каква је то срцепарајућа иронија… Да би Матица могла да преживи, један дио у сваком покољењу Срба мора да се исели, црнчи и прољева крв за туђе цареве и туђе пореске службе, не да би растеретио Матицу, него да би помогао њено или своје издржавање. Да иронија још дубље запара кроз коморе и преткоморе потрудила се судбина која ове Србе, који одоше трбухом за крухом, често да би помогли сабраћу, одсрбљује и отуђује од Српства, у неповрат.

1_19Колико се данас потомака Мехмед-паше Соколовића, обновитеља Српске Патријаршије, зове Србима? Колико је Срба, не само одведено, него одјахало прашњавим путевима балканским ка турском Стамболу, да се никад више не врати у Српство, а својом вољом и за просперитетом који им је као хришћанима био недоступан? Најчешће их је слично начело водило као и оне десетине хиљада који се у дроњавим гуњевима и подераним опанцима укрцаваше на бродове у Сплиту и Ријеци, а искрцаваше на њујоршком острву Елис, да их поједу питсбуршке ливнице челика, рудници Сијера Неваде и чикашке ледене зиме и да је њиховим потомцима српско поријекло далеко мање битно од боје дреса америчког фудбалског тима за који навијају. Као што је иза сваког Мехмед-паше долазио неки Кучук Алија, тако је и митраљески бункер маринца Пејића замијенио неки невидљиви бомбардер чији пилот носи име које много подсјећа на американизовано српско. Тако је и син Петра Маравића, Личанина из Питсбурга, постао планетарна кошаркашка звијезда и протестантски проповједник Пит.

Расијање, ма колико материјално било спремно помоћи рођацима у Матици, је успутна станица на путу ка одсрбљавању. Да ли ће поступак трајати једну, двије или три генерације, мање је битно. Има Срба у Америци који енглески језик нису ни научили, а српски одбијају да говоре. Има и оних који српски не знају, а учинили су за Српство далеко више него већина “великих“ Срба и оних који су плаћени да се брину о Српству. Ипак, искуство нас учи да су они први, или бар њихова дјеца, огромна већина у односу на ове друге. Због појединаца који се истичу и родољубљем упадају у очи, не смије се занемарити велика већина која се мало чиме може убројати у Србе.

Тешко је некога окривити што је, као Мехмед-паша или као отац Питера Маравића Старијег, бјежећи од сиротиње одвојио своје потомке од Српства. Ипак, остаје чињеница да нечега јањичарског има у свим Србима који су из овог или оног практичног разлога прешли у службу туђих царева. Наравно, небројени случајеви слугерањства туђину постоје и не скидају се с телевизијског екрана и у Матици, али то је посебна прича. Србин се не може остати покољењима живјећи међу несрбима и служећи туђим интересима, а појединци су изузеци који само потврђују правило. Србином се може опстати једино у Отаџбини, иако ни то није зајемчено, јер и у Отаџбини туђи цареви нађу јањичара кад им они затребају. Шта је вриједјело Кочи Поповићи или Крцуну Пенезићу што су рођени као Срби?

Распала српска привреда не може без Расијања, тј. српске породице тешко да могу без помоћи родбине из иностранства. Омладина бјежи, а природни прираштај је негативан. Земља се напушта, запушта или продаје за будзашто онима који већ знају зашто је купују и да је земља цивилизацијски ресурс који дугорочно не губи вриједност. А Расијање дотира, одсрбљује се и остаје изоловано од учешћа у тражењу конструктивних рјешења на које има право, с обзиром на допринос друштву Матице. Српска политичка елита друго и не жели. Ко би ишта мијењао кад паре којим се пацификује поломљени народ стижу, а донатор не тражи ништа заузврат?

Послије констатације о јањичарима из Расијања, не остаје ништа друго да се каже осим да се неколико милиона Срба, условно речено, и у овом тренутку одсрбљује, и да мало ко наступа са свијешћу да се тај процес мора зауставити, или бар успорити, програмима тјешње друштвене и привредне сарадње са Матицом и чак повратка у Матицу уколико Српство жели прилику да се опорави.