Српска јавност, а према томе и народ којем се она обраћа, је позната по томе што се, да ли усљед мањка стручности и образовања или усљед мањка добре намјере, манијачки бави посљедицама. Добро, силни трибуни бесвијести који себе називају новинарима морају о нечему писати.

nasloviИстински извјештачи јавности и аналитичари прилика, оно мало њих који се не поводе пресветом логиком политичке подобности илити “коректности,“ се каткад гласну из мишјих рупа, пишу тамо гдје не залази публика која острашћено или по аутоматизму гласа за билборде, или су просто одустали.
Оно што је опстало није заинтересовано да уједа руку која пише судбину. Зато је и опстало. Исход је да је српска јавност углавном обавијештена о посљедицама, тј. о свом непосредном доживљају, у најштуријим цртама, без улажења у суштину стања и разлоге настанка и развоја таквог стања.

А стање се описује свакодневно. Убила мајка дијете, претукла дјеца старца, не рађају се дјеца, изболи се навијачи, премијер чуда од јунаштва чини, премијера руше, премијер на полиграфу, биће боље сваке године сем ове, онај укр’о, овај запослио сина, шта ће вам плате кад ионако ништа не радите, питање је да ли сте уопште зарадили пензије, Косово је Србија – али Прешево и Нови Пазар нису, ММФ, Арапи, докторати-плагијати итд.
То су све посљедице.
(Како вријеме одмиче и како недостаје и посљедица за бављење, новинарски тутумраци измишљају кризне и контроверзне ситуације које се пласирају народу да би се народ имао око чега “клати“ и да би се мање бавио питањима које му живот значе, не само као појединцу, него, још важније, као заједници.)

Nase novine 28_08_15Наравно да се стање не може поправити бављењем посљедицама. Нису посљедице криве, криви су узроци.
Али бављење узроцима је ризично, а захтијева и подробну, дубокосежну анализу и далековиду стратегију избављења, а Србин, поготово онај динарског расног типа, разумије и посеже искључиво за пречицама и брзим рјешењима.
Таквих нема. То јест, има их, али не доносе добро.

Резултат непознавања узрока и склоности ка наглим рјешењима су сљедеће заблуде кроз које српски човјек закључује о стању друштва око себе:
• Србин очекује да му неко, однекле, донесе бољи живот. Пуне су нам флоскуле бољег живота. За широке народне масе нема бољег живота нигдје на свијету. Гледано из много углова, широм планете је горе него што је било нешто раније. У многим дијеловима свијета нема ни безбједног, а камоли просперитетног живота. С друге стране, бољег живота и нема без плана, гледања својих интереса, домаћинског газдовања, напорног рада и мудрог одлучивања, а и тада није загарантован.
• Србин и даље мисли да је Србија његова држава. Она је његова отаџбина, али држава – тешко. Држава је систем управљања над територијом, народом и имовином, а њен газда је онај који контролише ту управу, који посједује највећи или кључни дио те имовине, и који може да држи поданике мирним и да им наплаћује што ту живе. Држава је, дакле, оно што држиш, оно што можеш да опорезујеш. А кад је народ убијеђен да држи нешто над чим нема ни утицаја, а камоли стварне контроле, то је један од жељених ефеката стратегије контроле маса. Народ оклијева да сруши систем који га угњетава ако га сматра својим.
• Србин и даље мисли да је Република Србија независна држава и да они који се јавно издају за владаоце те земље уопште доносе неке битне одлуке. Држава независних од других држава је јако мало, а држава потпуно независних од наддржавних, поддржавних и међудржавних структура уопште нема. У Београду се одлуке само печатирају, док се састављају и доносе у центрима моћи који наређују и много самосталнијим државама од Србије.
• Србин се и даље нагонски буни против појединачних случајева јавне крађе, подмићивања, непотизма, лажирања разних врста, а неће да се навикне да је у опљачканом друштву све то сасвим природно. Ако живиш у роју комараца, не можеш се бунити и изненађивати на сваки убод. Проблем је облак који носи кишу, а није вриједна пажње свака кап која те покваси. Или, како би рекли Американци, не види се шума од дрвећа.
• Србин одбија да избије из главе да је он само дио приче, и то периферан, да није коњ у трци, него препона, иако историјски висока и незгодна, а да би се разумјела прича о односу пљачке, благостања, независности, империјализма, глобализма, фашизма и других изама, морају се, опет, разумјети узроци. Узроци су покретачи, а покретачи су у центрима моћи, готово увијек, и готово никад на периферији моћи, тамо гдје се осјећају посљедице. А посљедице су углавном оно што је покретач планирао.
• Србин не познаје своју прошлост, а мисли да се без познавања и објективног сагледавања животног искуства, било појединаца, било народа, може успјешно корачати напријед. Мисли да се одлуке могу доносити без искуства и без знања и често одбија да се бави прошлошћу, осим романтизујући је или демонишући се, сматрајући свако задирање у прошлост назадним, а речено му је да није модерно и напредно бити назадан.
• Србин не познаје ни своју вјеру, оно што му је вијековима подупирало систем вриједности, и мисли да се без културних вриједности, од којих је вјера једна од битнијих, може уочити пут напријед и да се могу мудро доносити важне одлуке.
• Србин све мање мисли о својим стварним непријатељима и све мање може да их разликује једног од другог. А непријатеља Србин никад у својој историји није имао више. Србин тешко разликује каму од руке која коље. Непријатеље мораш поредати по величини да би се према сваком могао поставити како доликује и како је потребно да се заштитиш.
• Србин се поставља према својим проблемима као да у остатку свијета влада благостање, а само код њега срање. Не сагледава их као природну посљедицу динамике распада једног свјетског поретка и успостављања другог. Стога се и бави само материјалним питањима на која тешко може битно да утиче, а баца у запећак духовна и културна која се тичу не само физичког опстанка, а на која итекако може да утиче и која му могу послужити као снажна подлога за рјешавање материјалних питања кад се за то отвори простор.
• Србин се понаша као да је дио заједнице у којој сви њени чланови желе исто. Он претпоставља да сви у тој заједници желе добро тој заједници, само се разликују виђења и предложена рјешења. Иако зна да у својим редовима има појединце и групе које су плаћене да му минирају шансе за опстанак и напредак, он их не третира као непријатеље, него их толико не разликује од себе да их пушта да ведре и облаче и чак владају над њим.
• Србин и даље труби и драми о бјелосвјетској правди, поретку, равнању, упорно одбијајући да научи да свјетску политику креира голи интерес, који се најчешће служи отвореном или прикривеном силом, а гдје је циљ углавном освајање ради пљачке оног другог. За Србина још постоје потези који су противни “међународном праву,“ као да тако нешто има значаја за било кога ко силом не може да се иза њега заклони.

Сигуран сам да се овом низу може додати још свашта нешто…

kolaz2Посматрајући себе и свијет кроз призму ових заблуда, Србин и не може да се усредсреди на рјешавање истинских узрока својих проблема, него дозвољава да му се скрене пажња небитним питањима и шареним лажама, док му се из центара моћи, из којих потичу и узроци и шарене лаже, дјелотворно одузима капацитет да разумије.

Све што је речено о Србији, примјењује се и на друге српске земље, с том разликом што је, у зависности од тога о којој земљи говоримо, тежи степен заблуда довео до тежих националних губитака (Црна Гора), или је њихова већа умјереност довела до непосредније и тврђе доминације империјалне силе (Српска).

За то вријеме, ми пишемо, препричавамо, гугламо и “угламо“ наша виђења, расправљамо се, наравно, са жаром, о посљедицама, о шареним лажама. И заборављамо ко је прави непријатељ, те као интересна заједница не тражимо начине да се против њега боримо.