Српска заједница у Сједињеним америчким државама нити је заједница, нити је баш дефинисано српска.

Прије неки дан изашла је вијест да ће Ер Србија од јуна 2015. увести директан лет Њујорк-Београд, уколико њујоршки аеродром Кенеди дотад изда потребне дозволе. Податак који је мени упао у очи је био наведени број од 200 хиљада српских исељеника који живе у САД-у. Као извор се наводе “недавна истраживања.“ То, наравно, није поуздано, што за српска јавна гласила није ништа необично, јер у скорије вријеме (читај: никад) није било никаквих истраживања ове врсте. Наравно, најпоузданије истраживање би био амерички званични попис становништва, да се српски исељеници и Американци српског поријекла уопште декларишу на начин који дозвољава да се они преброје.
Независна истраживања не постоје, јер да постоје, неко би и мене контактирао, или бар некога кога познајем. Дакле, 200 хиљада је чисто нагађање.
Не само да нико никад није бројао америчке Србе, него то и није могуће. Чуо сам Србе у Чикагу да кажу да их само у Чикагу има 200 хиљада.

Fisher_GeorgeПрви Србин чије је присуство у САД-у документовано био је неки Ђорђе Шагић, американизовано Џорџ Фишер, рођен у мађарском Секесфехервару, илити Стоном Београду. Фишер је био истакнути масон, познат као важан играч у англоамеричкој колонизацији и каснијем освајању Тексаса. Његов долазак, 1814. године, није био дио већег усељеничког таласа. Али од Фишера до дјеце која искачу са туристичких крстарица или долазе преко регрутације српских студената у америчке ниско плаћене услужне дјелатности, генерације Срба, различите по регионалном поријеклу, времену и разлогу доласка и степену будуће американизације, допуњују и граде тзв. србо-америчку заједницу.

Наиме, први велики талас српског досељавања у Сјеверну Америку су чинили потоњи рудари и индустријски радници који су долазили послије Америчког грађанског рата, па све интензивније како се приближавао Први свјетски рат. Овај свијет је био углавном динарска сиротиња из Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна… Прегледајући усељеничку документацију са острва Елис, врло је тешко закључити ко је ту тачно Србин. Прво, држављанство је углавном аустро-угарско, као и матична лука у којој су се укрцали. Друго, тешко је увијек разумјети имена и презимена која је неки Ирац на шалтеру искасапио, јер нису само Срби тако долазили. Треће, и кад је име и презиме прилично читко и вјеродостојно, тешко је одредити ко је ту православан, а ко католик, дакле, ко је Србин, а ко тада или касније Хрват. Око Лује Ћукеле, великог америчког јунака у Првом свјетском рату, се још ломе копља. Мислим, Хрвати пјене и отимају се око Николе Тесле, а да неће око мање јасних случајева.

pete-maravich_zSCPw_800Други велики талас су чинили изгнани припадници Југословенске војске у отаџбини, дакле Дражини и Ђујићеви четници међу које се умијешао и понеки Љотићевац. Ово је углавном била образованија скупина која је бјежала од политичког прогона, а не ка материјалном бољитку као сиротиња динарског крша прије њих.

Сљедећа велика најезда се десила током и посебно послије ратова за југословенско насљеђе деведесетих година прошлог вијека. Ово је била најразноликија скупина; било је ту и машинских инжињера и машинбравара, и атомских физичара и чистача. Било је ту и избјеглица и трбухом-за-крухом типова.

Поента је у овоме: културно нису исти потомци Срба који нису никад живјели у Југославији и нису прошли кроз комунистичке и братство-јединствашке идеолошке филтере као они који су јуче стигли из друштва које се још није растало од југословенства и комунистичких навика, без обзира на бомбастичне националистичке графике и слике на Инстаграму. Између њих имамо ону скупину која је због Југославије и од комунизма надрљала и морала бјежати. Нису исти Радованови Срби који је рат оставио без домова, а Дејтон такво стање печатирао, и анти-милошевићевска београдска авангарда која се таквих клони, а мало их се и гади.

Сви ови чиниоци су утицали да “Пиштољ“ Пит Маравић, легенда америчке кошарке, не само не говори српским језиком свога оца Личанина, него и не умре као православац, и као такав нема много заједничког са Личанином који је у августу 1995. Петровачком цестом једва живу главу изнио, на трактору, пред натистичким авионима, Зенгама и усташама, па потом био бомбардован од истих авиона 1999. на Косову и Метохији.
Да не причам о Србима који се и данас на америчком попису становништва изјашњавају као Југословени, деноминација која није постојала ни кад је постојала, или Милогорцима – хоћу рећи, Црногорцима – који тек не знају куд ударају, шта су и што су.

Milorad_Cavic_558136iИпак, и поред свих разлика, српски дух, тамо гдје је опстао, је увијек налазио довољно простора да преброди природне препреке и повеже генерацијске и културне разједињености. Некад је то само у кафани и на журкама, некад у континуитету опстанка цркава, локалних заједница, манифестација, удружења и обичаја. Негдје је то само на тетоважама Алекса Смита, или божићном пушкарању у Калифорнији, а негдје и у одлуци Милорада Чавића да плива за национални тим Србије, умјесто САД-а, и тиме умањи шансе за материјалним добитком, а увећа славу и понос.

Да, нема обједињене српске заједнице у Сјеверној Америци, и чак су и локалне заједнице све мање јединствене, и не могу се пребројати амерички и канадски Срби. То нас не ослобађа обавезе и задатка да елементе заједнице повезујемо и српски идентитет чувамо и јачамо.