Андреј Фајгељ, доктор књижевности и српски политички дисидент, је човјек из Расијања. Зато је битно да Расијање зна о њему.
О његовом хапшењу и пуштању се може све прочитати у српским јавним гласилима, тако да о томе нећу.
Хоћу о човјеку, повратнику.

Докторирао је средњевијековну књижевност у Француској и вратио се у Србију, јер, како је рекао, парафразирам, у српском друштву има толико тога да се уради. За њега имају обичај да кажу да је “докторирао гусле“, што није нетачно. Дисертација му је имала везе са поређењем елемената српске, француске и античке грчке епске поезије, дакле, гуслара, трубадура и Хомера.
Јесте, био је члан Треће Србије, која се одвојила од Покрета Двери да би ушла у градску власт у Новом Саду.
Јесте, као савезник напредњачке, Вучићеве власти, постављен је за директора Културног центра Новог Сада и ту почиње његова политичка видљивост на националном нивоу. Ја до тада нисам знао ко је Фајгељ.

Не пишем вам ја овдје Фајгељов политички животопис, него цртице из приче једног повратника у Отаџбину.
Многи родољуби му замјерају учешће у власти у савезу са Напредњацима. Ја не.
Човјеку је био понуђен избор: узми учешће и нешто покушај или сједи са стране и критикуј. Најважније је да Фајгељ јесте покушао. Упао је у очи кад је истакао ћириличну таблу на Културном центру. Трпио је нападе и пријетње кад је отказао анти-хришћанску изложбу у домену којим је управљао. Ругали су му се дјелатници антисрпских невладиних организација. На најпоганије начине. Извргао је и он руглу њихову нетрпљивост, моралну сакатост, најниже политичке нагоне тзв. политичких либерала и мрзили су га због тога.
Вучића нису мрзили ни близу колико су мрзили Фајгеља.

(Уз Фајгеља, толико личне мржње и пакости од стране другосрбијанских самозваних либерала је доживио вјероватно још само Борис Малагурски, још један истакнути повратник из Расијања.)

Фајгељ је објаснио и зашто је тако: ако се зовеш Андреј Фајгељ и образован си на Западу, светогрђе је да не будеш противан српском родољубљу и интересу.

Ја сам доживио да ми се човјек на друштвеној мрежи – а у току једне уљудне и чак полуинтелектуалне расправе – чуди што пишем српски ћирилицом, а живим у Америци.

Такви су то умови.
У такву се Србију Фајгељ храбро вратио и још храбрије се са њом ухватио укоштац, због ње саме. Превише се замјерио најприје одсрбима, како волим да их зовем, а у скорије вријеме и ништа мање анти-српском Вучићевом режиму.