Да не буде забуне…
Ја српском Отаџбином сматрам све српске земље, без обзира на данашње политичке границе. Расијањем би се, по тој логици, сматрао онај дио српског народа који не живи на српском језичком и духовном простору. Тако, Книн, Херцег-Нови или Куманово не могу бити сматрани Расијањем само зато што не припадају држави која себе назива српском.

Политичке границе у српским земљама и њиховом окружењу су само током наших живота мијењане неколико пута и оне не могу одређивати народима културне идентитете. Не могу Пљевљак и Пријепољац имати различите националне идентитете само зато што је неко одлучио да између њих стави гранични прелаз, јер гранични прелаз је данас ту, сутра није, а Срби живе с обје његове стране вијековима.

Ни Расијање ни Отаџбина не могу имати оштро исцртане границе, али оквирно их морамо сагледавати као цјелине чије је разграничење мање-више јасно.

У прошлости, расељавање Срба се одвијало по нешто другачијим законитостима и понекад је сеоба ширила и српски национални простор, ширећи, дакле, Отаџбину, док је у другим случајевима сеоба изводила Србе из националног простора и уводила их у Расијање.

Било је прилика у ранијим годинама када су нека јавна гласила у Републици Србији ишла дотле да све Србе ван граница те државе прогласе за Расијање, па и оне у Републици Српској и Црној Гори, матичним српским земљама. Не само да је то било крајње тенденциозно, него и злонамјерно.

Данас, као и другим епохама у прошлости, Расијање игра кључну улогу у животу Отаџбине. Као што су Карађорђеву буну финансирали богати бокељски поморски трговци из Трста, тако се и у ова тешка времена за Отаџбину Расијању приписују заслуге за материјално одржање народа у матици.

Сходно заслугама, Расијање мора почети да игра активнију улогу и у политичком животу Отаџбине, и то не као сателит, добротвор и тржиште телефонских компанија и умјетника, него и као учесник у доношењу одлука.
А то неће моћи ако није организовано, ако не зна која су му права, интереси и задаци.
И, наравно, које су му границе.