Normal
0

false
false
false

EN-US
X-NONE
X-NONE

/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:“Table Normal“;
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-priority:99;
mso-style-parent:““;
mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt;
mso-para-margin-top:0in;
mso-para-margin-right:0in;
mso-para-margin-bottom:10.0pt;
mso-para-margin-left:0in;
line-height:115%;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:11.0pt;
font-family:“Calibri“,“sans-serif“;
mso-ascii-font-family:Calibri;
mso-ascii-theme-font:minor-latin;
mso-hansi-font-family:Calibri;
mso-hansi-theme-font:minor-latin;}

Србима
је, у оваквом стању друштвеног и националног труљења, потребна регенерација
народног предводништва. 

Народ који генерацијама рађа вође које га гурају у све
дубљи и дубљи глиб је вјероватно, по познатој изреци, и заслужио такве вође.
Па, нису ни они с Марса пали, него су се издигли из народа и од народа. 
По
некој чудној и обесхрабрујућој формули, вође су најбоље што народ може да
изњедри у одређеном тренутку, укључујући вође у науци, образовању, привреди,
спорту…

У
општем дискурсу, Србин, појединац из “народа,“ ће најчешће себе и сличне себи
одвојити од политичке и привредне елите, и њих окривити за све своје јаде, јер
су, ето, поган и издајници. Можда они и јесу поган и издајници, али прије но
што је то постало јасно, и они су били појединци из народа, тј. само су изули опанке,
како рече Милутин Остојић. Или бар њихови очеви јесу. 

Мало Срба, појединаца из
“народа,“ ће везу између владајућих и гласајућих, великаша и њихових кметова,
“политичара“ и “народа,“ посматрати у контексту развојног континуитета. 
Другим ријечима, вође су нам они међу нама који су се, користећи политичке трендове,
системе и тренутке, докопали власти. Кад они падну, а пашће, власти ће се докопати
неки други “из народа“ чији лактови буду оштрији, или подаништво сили
подобније. 
Док се томе не стане у крај.


Има
ту, наравно, историјских изузетака, али чија је срамота то што дође загорски
бравар, ако је то био, и окрене пола српског народа против друге половине? Броз
је радио свој посао, али јесмо ли ми радили свој? Није Србима Броз крив што је
уништио Србе, него Срби који нису уништили њега прије него што је он могао
уништити њих. Па, нема ваљда аустроугарски војник сумњивог поријекла
обавезу да брани Србе поред толиких ратника и јунака? 
А није ни дошао да нас
брани…


Али,
да не би само кукумавчили над добро познатим чињеницама, питање је шта нам је
чинити сад. Сада је јасно да је Први свјетски рат однио милион оних који би, да
су преживјели, засигурно имали памети и снаге да осујете план антисрпских
комуниста у Другом свјетском рату. Али нису преживјели, и ко је за то крив? 
Јасно је да је сјеме зла које су комунистички активисти унијели међу Србе Српство коштало не само милион живота, него и циљано извршило другу масовну сјечу будућих кнезова у само 30 година. Који народ то може да преживи и да остане нормалан?

Али непријатељи су само радили
свој посао, а да ли су Срби радили свој? 
Да ли уопште знамо шта је данас наш
посао?


Створени недостатак
родољубивог предводништва између два рата и у Другом свјетском рату је довео до
пораза, изгибаније и изгнанства и оно мало активних и агресивних родољуба који
претекоше. 
Они који побиједише и њихова дјеца ишколоваше се да владају по
својој вољи, те владају, преобучени неколико пута, и дан-данас. 
Ако је пао
комунизам као систем, нису пали изданци тог система, јер није имао ко да их
очисти. Ко да их очисти, кад су се једино они школовали да предводе и да чисте,
док онима који нису пристајали за њима није увођена струја и нису асфалтирани путеви или их је УДБА убијала по страним земљама у које су се били збјегли?
 

А гдје ће јадни Мићо Латас него у ћесареву војску?


Континуитет
“сјече кнезова“ и надлактавања олоша, башибозука и тутумрака је довео до тога
да се данас водећи Срби, ти са најоштријим лактовима и најподобнијом реториком,
плаше паметних Срба, и блокирају им све путеве, осим онај у иностранство, те је
свака нова власт све мање стручна да ради свој посао, и сходно томе све више поданичка
утицајима који нису пријатељски њеном народу као и свака прије ње.

Посљедица тога је да, ако себе сматраш паметним, стани уз власт, јер боље
је бити поданик него губитник. 

Можда и јесте, али таква менталитетска дијагноза
на дужи рок не доноси добро ни појединцима који јој се повинују, ни друштву
које на тај начин умртвљују и препуштају онима који знају како да раде свој
посао, посао уништавања српског народа. То не треба посебно објашњавати, јер се
види из постојећег стања.

Посљедица
тога је да они који имају план и амбицију, а то су увијек они чије се побједе не мјере
добијеним биткама него освојеним и опљачканим народима, растурају ове који
немају ни план, ни икога да га направи. Јер план је да Срби немају план, и да
се блокирају они који би могли да га направе. Зато су нам и вође такве. Подобно,
па се наметнуло. Од вођа се очекује да направе план, и на њих се чека, па кад
се план не деси, ми смо изгубили вријеме које је непријатељ искористио
спроводећи свој план. И назад нема.

Зато
има напријед. Клишеи о историји као учитељици живота су то постали углавном
зато што се толико пута морају понављати, а нико им мудрост не примјењује. Бар
нико међу Србима. 

Зато,
гледајући напријед, а не смије се упирати поглед ни превише далеко унапријед,
јер се већ броји ситно, па ће се изгубити драгоцјено вријеме, нити у превише
блиску будућност, јер се по питању ње не може много учинити, Србима родољубима
мора постати јасно оно што наши непријатељи не да разумију, него и примјењују вијековима:
ми морамо покренути народне иницијативе развоја предводништва, јер убијањем
родољубивог и принципијелног предводништва су нас и упропастили.

Вођа
се рађа са одређеним карактерним особинама, и у комбинацији са историјским
тренутком, оне га вину на предводничко мјесто. Али многи је природни предводник
људи заб’о плугом у ледину јер његов дар нити је ко препознао нити би знао шта
би с њим да га је и препознао.


Не
мислим ја овдје само на националне вође високог позива. Мислим прије свега на
расадник свијести о предводништву и омогућавању потенцијалних предводника, у
разним друштвеним сферама, да се образују и обуче на начин који је националном
бићу насушан. Не мора се обучавати Карађорђе, ниит може, али нови Карађорђе нам и није
неко рјешење, јер би га убили а да Радовањског луга не би ни примирисао. Али и Карађорђе, свињар, је прошао и хајдуке и фрајкоре, да би му се војничка и предводничка чула изоштрила.


Србима
је убијена свијест о сопству, знамо и како и када, и она се мора повратити
обуком предводнички надарених појединаца који ће, као војска свјесних, да је
шире и подижу јој ниво међу мање свјесним, кроз ријечи и заједничка дејства. 

Алтернативни
образовни систем, ужи и дјелотворнији, је потребан да би се контрирало колико
антисрпској индоктринацији која се у великој мјери још спроводи на српским
универзитетима, а поготово кроз медије и преко антисрпских јавних дјелатништава, толико и апатији и безнађу. 

Није чудо што се
сваки иоле храбрији, отреситији и агресивнији српски младић одаје криминалу или
насиљу, а оно што уђе у политику је скоро по правилу туњаво и неугледно, част
изузецима. Неки од оних који би, да их је ико ичему вриједном научио и тако
искористио њихову снагу и енергију која би свакако негдје прогулила, били предводници
друштва, постали су најгора багра, симболи пропадања друштва, дрипци, силеџије,
и напосљетку, млади мртваци. А можда су имали природне предиспозиције да
постану генерали, да их већ са 16 година није одвукла странпутицом мисао о
безнађу и лаким рјешењима том безнађу. 

А ко је требало да их усмјери и подучи?
Очеви, наравно, дословно и фигуративно. Очеви који нису испунили своју обавезу.

Кад
кажем алтернативни, не мислим на парадржавни систем образовања, јер се за њега
нема средстава и политичке снаге, него на мале школе и семинаре за развој
предводништва које би окупљале и усмјеравале национално свјесне младиће и
дјевојке, колико год да их је. 

Познат вам је тај концепт? Наравно да је познат. 

Империјалне службе и фондације тако граде своје жбире, диверзанте и поданике по
Србији већ деценијама. Тако и оне крстаре Србијом, Српском и Црном Гором и идентификују најперспективније, па
их, по начелу “мед за уста и хладна пријања,“ обликују у своје вјернике и
упошљавају кроз донације, невладине организације, пројекте, и што је
најопасније, кроз државне службе. 

Е, томе треба ударити контру.


Тренутак
је да се спаси што се спасити може и да ова генерација активних родољуба удари
темеље развоју и јачању сљедеће. 

Теме као што су Косово или ЕУ су кључне за
државу Србију, а њен народ је одавно искључен из процеса одлучивања о њима,
тако да оне за њега нису више толико кључне, мада се прича да јесу. Не радујем
се због тога, али тако је. 


Али та питања су погодна за јачање солидарности
и сарадње напредних националистичких елемената, као и идентификације надарених и добронамјерних. Горња питања, као и многа друга, иако већином изгубљене
битке, могу послужити као наук о елементарној стратегији, а тачни одговори на
њих и као стијегови сутрашњих јуриша, али само ако буде војске. 
А војске ће
бити ако се регрутује, правилно обучи, уједини и спреми за борбу.

Кудиће
нас будућа покољења, као што ми кудимо прошла, ако им не оставимо никакав темељ,
ниједну циглу, ниједан шраф. 
Питаће нас зашто, ако већ нисмо могли одбранити
Косово и сачувати Црну Гору српском, нисмо припремили њих за борбу за Ниш, за
Нови Сад, за Требиње и Бању Луку. 
Питаће нас које смо научене лекције пренијели њима у насљедство, да им
се нађе кад се они буду борили, а мораће се борити, нема им друге.

Вријеме
је да се крене са тачним одговорима.