Основа самоодржања је свијест о опасности. Нема човјека који нема противника, а камоли народа или државе која нема непријатеља. Прво начело борбе за опстанак, па и борбе за напредак, тиче се сазнања да нам на путу у тим борбама стоје непријатељи. Нема борбе без непријатеља, а пораз је неизбјежан кад се то не зна или кад се умисли да непријатеља нема. Да Срби немају непријатеља, ко би нас толике побио и протјерао?


Ко пуца на тебе, тај ти је непријатељ. Ко отима твоје, тај ти је непријатељ. Ко помаже твога непријатеља, тај ти је непријатељ. Ко прогања твоје бранитеље, а одобрава убијање твога народа, тај ти је непријатељ. И мада се са непријатељем не мора увијек и само физички ратовати, мораш га препознати и дефинисати. Такође мораш препознати да непријатељ планира напад и припрема терен много прије него што си ти постао свјестан шта се дешава. (Сун Цуова Умјетност ратовања, нажалост, није штиво у српским средњим школама, а требало би јој читаво полугодиште посветити, јер начела сјеверноатлантског империјализма произлазе из овог епохалног приручника за властодршце и војсковође.) Уколико ниси свјестан овога, жртва си филозофије покланих, чијим се наметањем и прихватањем једино може објаснити што шака комшија-усташа побаца читаво српско село у јаме или га мирно поведе на клање.


Као да ми то не знамо, рећи ће неки Срби. Па, не знате. Срби посједују тежњу да на непријатеље забораве док им хладна кама не сијевне под голим гркљаном. Како другачије да објаснимо чињенице да међу Србима има оних који Њемачку или САД не сматрају непријатељима свог народа? Једна је ствар трпјети непријатеља јер је тако тренутно паметније и имати на уму да је насмијани војник са аутоматом и под двадесет килограма панцира и шљема ипак душманин и убица, а друга клети се да они који нас засипају отровом и убијају нам дјецу на ноши нису српски непријатељи и да су они то чинили да би нас уразумили. Оно прво је прагматизам или нужда, а ово друго мазохизам или издаја.


Како здраворазумски објаснити странцу да има Срба који се сликају са кечетом на глави и црним орлом у руци, славећи шиптарски Дан заставе у 21. вијеку, док се та црна орлова крила пријетећи надносе на њихове сународнике? Или да их има који у шиптарским интернет новинама на енглеском језику нападају Србина који са чела Генералне Скупштине Уједињених Нација критикује анти-српски суд у Хагу… Или да их има који усред Београда бране тековине Хашког Трибунала… Примјера  је безброј. (Па шта ако неки од прозваних и нису Срби? Јесу српски грађани и чак и ако оданост не може бити иста, одговорност пред Србијом је несумњиво иста.)


У Молитви, потписаној од Вука Драшковића, Лазар Вукотић чува једну овчију кожу да се њоме огрне кад исти вуци трећи пут дођу да кољу исте овце. Његош у Горском вијенцу бјеше одређенији, упирући прстом у те вуке : “Не бојим се вражијега кота, нека га је ко на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ 

Без издајника, ријетки су порази у борби. Без пете колоне, која омогућује да се замагли правац из којег наступа непријатељ и поткопава одбрану која би се спознајом о надирућој опасности брже –
ако не и аутоматски – организовала, непријатељ губи стратешку предност без које би дубље размислио како да наступи против српског народа. Без сарадника непријатеља који утичу на јавно мњење, подупрти обуком и у ту сврху намијењеним средствима, наступање непријатеља се освјетљава јер нема више шта да га намјерно замагли и прикрије. Без агената који замрачују свијест о опасности и тиме подривају основу самоодржања, непријатељ удара на Србина који га чека у бусији, а не на го врат његове дјеце. А опасности увијек има, само је питање колико смо је свјесни.
 Тако, данас, међу Србима, мимо ових отворених сарадника сјеверноатлантске империје и отпадничких народа у њеној служби, највећи је број оних који, усљед стратешки подигнутих димних завјеса и погрешних путоказа, не знају у шта да вјерују и чак не мисле да је у било шта вриједно вјеровати. Такви су најпогоднији за клање јер немају барјак око којег се зарад одбране могу окупити. Они међу нама који препознају опасност, која је свеприсутна и чије је присуство одавно престало бити обрис у магли, једноставно не могу помоћи да се клање спријечи све док се не неутралишу квислинзи и петоколонаши. Та добро организована и од непријатеља финансирана бројчана мањина, промовише идеје и пројекте које утврђују и шире фиолозофију покланих, те мутећи воду, скреће пажњу са кључног на небитно и циљно покреће стихије јавне поруге не само ка сваком родољубивом напору него и ка традиционалним путоказима и орјентирима на које би се српски народ ослонио, обезвређујући сваки покушај одбацивања филозофије покланих.
А она је највећи српски непријатељ иако је конкуренција за то звање јача него икад. Она је рак свијести који доводи до парализе усљед које је одбрана немогућа, а клање формалност.


Тако је у Србији могуће мислити да земље и структуре које контролишу Европску Унију имају поштене намјере према Србима. Ко пропагира ту идеју, упркос отвореном непријатељству према Србима којим већина земаља Европске Уније годинама исписује странице нове европске историје, тај не мисли добро Србији. Могуће је и пропагирати и приједлог о уласку Србије у Сјеверноатлантски Војни Савез – да, онај који недавно поби хиљаде невиних Срба – и не само наносати се главе по Србији него бити и утицајан у јавном простору. Могуће је било до јуче мислити да је Хашки Трибунал неки суд који дијели неку правду, а још увијек је прилично раширено мишљење да баш тај суд треба да суди српским јунацима, бранитељима и вођама. Могуће је ширити небулозе о помирењу са непријатељима упркос непрекидној анти-српској дјелатности тих непријатеља и одсуству било каквог конкретног потеза ка помирењу са њихове стране. Да, све је ово могуће у земљи Србији. Па ти пркоси филозофији покланих, организуј одбрану од кољача и гради државу, Радоване Караџићу…


Док год Срби носе кече и машу шиптарским заставама, а потом се некажњено шетају Београдом, филозофија покланих влада и слиједеће клање оваца је само питање времена, начина и броја. Није кажњавање издајника ствар одмазде нити хајке него опште, национално свјесне културе самоодбране која не дозвољава непријатељу да јој провали редове, да јој се тако опасно приближи и угрози је. Али ко да организује одбрану кад је дух одбране и борбе провучен кроз глиб који оставише гусјенице  империјалне тврде и меке силе и затворен у бјелосвјетске казамате, изубијан, осрамоћен и испљуван од народа којег је од клања бранио? Ко зна и може да се обрачуна са непријатељем међу нама док филозофија покланих као рак систематски убија свако зрно разума и сваки трачак наде да се српска свијест може просвијетити? Ко може одбранити народ чији највећи дио не зна ни да је нападнут?


Филозофија покланих је стање свијести усађено народу вишедеценијским систематским разарањем исконских идентитетских орјентира и није лако искоријенити је. Али рак који се не уклони ће се само ширити. Дошло је вријеме да се повуче црта између оних који су свјесни погубности те филозофије и неће да буду поклани у учесталим налетима непријатеља и оних који су кукавичја јаја и тројански коњи без којих ти налети не би могли бити ни предузети нити би били успјешни. Вријеме је да се јасно каже не само да не може и кече и шајкача на исту главу, него да се неодлучни морају одлучити да ли ће пратити оне са кечетом или оне са шајкачом. Избор није тежак: једни воде у борбу, други у нестанак. Трећег пута нема.